U nutrini postojanja
Taj smeh se krije.

I kao da je blago sasvim
u čašici šljive zaspala
njene senke – draž.

U jeseni ranoj, moja duša
Tebe ište, i putem kaldrme,
Telo mi sniva, tvoje oči,
Usana punih, moj jedini spas.

U okolini igraju se deca.
Sunce se sakrilo
iza oblaka od srebra.
Njišem se po vetru i žudim
u magnovenju,
strast užitka,
bedara mekih.

Još je rano da zamukne
zov roga, te ljubavi slatke.
Još je rano da i meni iz ruke
čašica ispadne.

Svet je ovaj brod u oluji.
I daleko ispred pramca,
daleko iza munje blještave kov,
nalazi se par očiju tvojih.

Kao glas umirućeg,
što živoga zove,
Potajno prizivaju,
u fantazmagoričnoj slici sna
Okna – duše ti moje.

Kraj usnulog mornara,
Sklupčah se tik,
Dim iz njegove lule
zove te Muzo, kao pokisli miš.
U jeku bure, bezbrižan, tih.

Poseta: 97