Када је тата умро
схватила сам да ћемо сви умрети,

и пси
и башта
и ми.

Мислим да човек не може бити
свестан свог свршетка
као што није
ни свог постојања,

да је човечија свест
заправо врло скроман простор
кроз који играмо, стежемо се
приљубљени ми играмо,

да смрт није ни изблиза
најгора ствар
која се може десити једном
постојању

и не разумем страх од коначности
ако је неминовна
не разумем страх генерално,
али осећам како ми бриди кроз тело,

мислим о повезаности
и не разумем усамљеност
која сакати без предаје
као ни анђеле који ми уливају
чудновате идеје,
шапућем у браду:
алелуја,
верујем у чуда;

питам се
како ће овај тренутак
променити начин
на који оплакујемо вољене и мртве,

питам се
ако је једно алелуја
довољно да поново верујем
можда ми вера није била потребна,
ја лелујам у својој дистанци
док играм са нашим анђелима
певушим све лекције
твоје скице у мојој магли.

Посета: 164