Фијуче ветар-лишће шушти
ударају кишне капи-лишће пљушти
савијају се гране, пуцкетају и звучно се додирују
оглашавају се и зрикавци-своју глазбу свирају.
Свака влат траве зна када љупко да затрепери
знају када да цвиле, а кад да урличу звери,
када да запева свака птица зна
зна и када да ћути-пој друге птице да разазна.
Звуци саливени у Олимпској симфонији
свемоћни су жиг космичкој хармонији
небројени извори трептаја и звука
и још толико брујања и бука
у оркестру божјем савршено знају
када да се огласе, а када да утихну и пажљиво слушају.
Намах занемеше сви звуци у дивљини
славу и почаст одају најмоћнијој-тишини.
Беспоговорно зна се:
Када ће тишина, а када ће звук
када ће милозвучност, а када ће хук.
Потом се звуци преплићу са тишином
као два вечита савезника:
баш тада ће настати божанствена музика.
Научио сам добро-када треба ћутати,
а када уста отворити,
када морам слушати, а када проговорити.
 
Научићу!
Да ухватим ритам мајке природе,
да будем складан акорд њене бајне оде,
знаћу кад сам гласић, када глас, кад гласина,
обузеће ме сасвим праизворна милина,
утопићу се опет у вечитој полифонији
постаћу још и фрула божанственој мелодији.
Посета: 22