Разговор са Тијаном Копривица, уредницом књижевне критике часописа Eckermann

  • Као уредницу књижевне критике у часопису Еckermann, питао бих каква су твоја уређивачка, односно, поетичка начела везана за ову рубрику?

  • Као и уопште у књижевности, и у Eckermann-у се може говорити о „експлицитној и имплицитној поетици“. Експлицитна поетика којом се часопис у целини води, а са којом се и лично слажем, јесте таква да је он отворен за све језике, народе, групе, генерације и остале категорије које ничу услед истицања разних особина и опредељења, што у мом разумевању значи да суштинске поделе и нема ако ономе што радимо приступамо са поштеним намерама. Са друге стране, као уредница једне од рубрика, осећам и одговорност да поштујем своје ставове које сам током времена изградила и које радећи и учећи градим. За почетак, врло поштујем када аутор текста уложи напор и уреди своју критику према познатим пропозицијама часописа – и формалним и правописним. Можда делује смешно и неважно, као нешто што се подразумева, али је исто тако и ретка појава и за мене знак, посебно у случајевима када је у питању први текст који аутор/ауторка шаље редакцији, да се неко мало дубље позабавио не само изгледом чланка, већ и предметом свог писања, да није само „набацао своје идеје“ и да само тражи место где ће да их удоми, него да му је стало до тога да буде схваћен озбиљно и да верује у то што има да каже. Осим овога, трудим се да будем објективна, ако и колико год је то могуће, и да из таквог угла сагледавам сваки прилог, што значи да настојим да се не мешам у текст уколико не постоје јасни и оправдани разлози за интервенцију. А да се то не би догодило, критика мора бити аргументована од почетка до краја и заснована на књижевном делу и ономе што у њему пише.

  • Како би, као уредница која има увид у савремену књижевну критику, предочила који су њени задаци и у којој су мери, из твог искуства, они испуњени?

  • Да би се одговорило на питање који су задаци књижевне критике, мора се поћи од одговора на питање за кога се књижевна критика пише, односно кога књижевна критика интересује. Ако књижевна критика почива само на жељи за афирмацијом, било да је реч о писцима и њиховим остварењима, било да је реч о књижевним критичарима који исто тако настоје да се писањем књижевних критика уведу у књижевне кругове (а чини ми се да писање критике заиста јесте најбржи начин да неко буде примећен), онда је сасвим логично што ћемо у бројним текстовима који се појављују имати све саме најбоље писце и све саме одличне књиге, ништа мање од тога. Осим што овакво полазиште омогућава уланчавање у свеприсутан, наоко привлачан ‘дођеш ми – дођем ти’ систем, у коме се врло лако губи сваки смисао критичког размишљања, као једна потпора поменутој пракси јавља се и то што је целокупна књижевност, као и све друго, постала тржиште на коме се производ мора продати или једноставно нестаје са мапе. Зато не треба да зачуди што су појмови квалитет и уметничка вредност скрајнути у корист појма пласман. Јер, књижевна критика као да је заборавила или као да се не усуђује да буде конструктивна, да стварно процењује или бар предвиђа вредност новог дела, па чак и да на елоквентан и пристојан начин укаже на слабости које се јављају у књижевном тексту. Кажем елоквентан и пристојан начин, јер када је реч о „негативној критици“, приметно је да се избегава такав облик аргументације, да се замерке тексту прећуткују, а када се спорадично и неки такав случај појави, онда то прераста у скандал и одмеравање чији је его јачи.

  • На који начин ти, као критичарка, приступаш поступку одређивања уметничке вредности једног дела? Претпостављамо да се приступ разликује у случају да се ради о различитим књижевним родовима, а, ако је тако – који је род теби најдражи, или најпријемчивији?

  • Када се прође кроз студије књижевности, неизбежно остаје измењена перспектива читања у којој нема места за наивног читаоца који би само уживао у томе што је нешто мудро и лепо речено и никако се не може побећи од већ стечених знања и књижевних искустава, а чини ми се да она у највећој мери одређују какав ће неко суд донети о новом делу. Да би суд био што прецизнији и поузданији, за мене је важно да читањем и истраживањем непрестано унапређујем свој унутрашњи компаративни апарат, да дозволим себи да дело сагледам из што више позиција. Искључивост једне перспективе често води у заблуду и допушта да се занемаре очигледне предности или очигледне мане једне књиге. За мене је зато питање одређивања уметничке вредности постало питање односа идеје, која се – уз помоћ свега претходно наведеног – може назрети у тексту, и њене реализације. Даље се процес вредновања усложњава у зависности од природе саме идеје, а онда и на основу поступака/средстава који су употребљени. Зато мислим да нема велике разлике у приступу одређивања уметничке вредности међу делима различитих родова, јер је то питање критичареве способности. Због тога што тренутно највише читам поезију и о поезији, највише о њој и пишем, али се не бих усудила да пишем критички текст о драмском делу, на пример.

 

Прочитајте Тијанин текст:

„Од тебе до земље, од тебе до звезда, исто је“ – један поглед на поезију Јована Христића

  • Који су то песници који су утицали највише на тебе, као критичарку, да обликујеш своју представу о „великој“, „успелој“, да тако кажем, поезији? Шта је то у њиховом стваралаштву у чему си препознала надвременску вредност?

  • Мислим да је упознавање са стваралаштвом Јована Христића, и при томе не мислим само на његову поезију, без сумње било преломна тачка за моје схватање књижевности и уметности. Када говоримо о Христићу, говоримо и о антици, и о Стерији, и о Црњанском, и о Растку Петровићу, и о Душану Матићу, говоримо, наравно, и о неосимболистичкој генерацији којој и сам припада, али и о генерацијама песника које ће доћи потом, а једној од њих припада и Петар Матовић, на пример. Затим, истовремено говоримо и о светској књижевности и о светској науци о књижевности и њиховој рецепцији код нас. Круг тема које интересовање за Христића собом повлачи свакако је много шири, а моја омиљена међу њима јесте море и насупрот њему пролазност. А ако дозволимо себи да верујемо да постоји „велика“ и „успела“ поезија, онда ми се чини да се код Христића њен корен јавља управо у том односу.

  • Христић има дивну „Поново посећену Итаку“. Какав је, у том контексту, твој однос према елиотовском посматрању књижевне историје?

  • Ниједан књижевни стваралац није инокосан, па се зато слажем са тим да у једном тренутку, свесно или несвесно, свако мора одабрати или непрестано бирати своју линију традиције, своје претке. Чак и када се негира читава традиција или један њен део, па још и у континуитету, и тада је у питању прављење избора и то постаје својеврсна традиција – то је рекао Христић и то сасвим има смисла. Због могућности да свако осмисли своју традицију и имамо развијене теорије интертекстуалности, које бележе, прате, мапирају везе и утицаје. Што се тиче поља књижевне историје, оно је врло нестабилно у задњих неколико деценија, а елиотовска перспектива у том кључу је једна од ретких за коју би се могло рећи да своје закључке доноси на основу текста, што понекад, на неким местима, и недостаје.

  • Из твог искуства као критичарке, које традиције примећујеш у стваралаштву младих, које читаш, о којима си писала и пишеш? Шта то може да говори о нашем времену?

  • Што се тиче најмлађе генерације, прво што се уочава јесте једна врста групног деловања, и то најчешће не деловања које је обједињено неким заједничким уметничким циљем или програмом, већ једноставно окупљање око афирмисане књижевне фигуре, која неретко држи своју школу/радионицу креативног писања и на тај начин усмерава младе таленте и стимулише књижевну продукцију. Овакав начин рада има и лоше и добре стране. Врло често се дешава да полазници таквих курсева постају епигони својих учитеља, због чега долази до умножавања једноличних текстова, понављања већ виђених образаца, истоветног односа према идејама и проблемима, а све из немогућности да се, упркос таленту, пронађе аутентичан литерарни глас. Ређи су случајеви у којима млада особа може да се отме сопственој фасцинацији песником или прозним писцем и да крене својим путем, да истражује свој сензибилитет, да нађе своју „причу“ и да је искаже. Када се то деси, онда имамо књижевни празник. Уопште, представљање свог рада, било књижевног, било научног, пред групом, може бити јако корисно за напредовање, посебно ако се појединци који чине групу не страше свог мишљења. То, такође, захтева и способност да се поднесе и уважи критика, што није увек лако.
    Осим овога, имам утисак да се код једног дела младих и средње младих у последње време поново буди авангардна мисао, и то не у посредном, филтрираном облику, већ идеја која се црпи директно на извору. Притом, ту не мислим само на превредновање и одбацивање традиције које се приписује авангарди, већ на однос према речима и према форми, однос према песничком језику, према књижевној творевини – проналазе се нови начини онеобичавања, развој савремених медија веома утиче на облик уметничког дела, а за мене је то сигнал да су нам потребна нова значења, да су потребни нови светови и да можемо и морамо сами да их осмислимо.

 

 

У то да треба веровати Тијанином критичарском осећају, уверите се и на основу њеног текста:

О Ненаду Шапоњи – Огледало: несигурно станиште душе

 

  • Шта би препоручила за читање – независно од жанра – а што сматраш да је обележило период од претходних годину дана?

  • За мене је у претходној години била значајна књига Павла Левија „Цимање слике“ због онога што је део мог истраживачког рада и зато што ми је, иако се претежно бави филмом, омогућила још једну тачку гледишта са које се може проматрати књижевност. За читање бих предложила и последњу књигу поезије „Municipium S“ Спасоја Јоксимовића, у којој песник успева да у појединачним тренуцима, наизглед без напора, опише трајање вечности и постави питања која из вечности происходе.

  • Која је твоја поента?

  • Мислим да нико никог не може да присили на знање, као што нико ником не може знање да одузме када је већ једном стечено и због тога бих рекла да је поента учење. На пример, недавно сам истраживала морски живот и сазнала сам да на дубини од око 2300 метара у такозваној поноћној зони, где не допире сунчева светлост, постоји сабласна риба (Barreleyes Fish), чија прозирна глава помаже њеним очима да приме што више светла. Чини ми се да би ова рибља телесна модификација могла да се у пренесеном смислу примени на људски свет. Махом сва пажња је усмерена на што бржи завршетак процеса учења и одређивање његове употребне вредности, а разна знања, која занемарујемо док бауљамо по помрчини, налазе се на најневероватнијим местима и стрпљиво чекају да се досетимо да барем отворимо очи, ако нам већ главе нису прозрачне.

Разговор водио:
Растко Лончар

Посета: 245