Ветар, и жеља, и мис’о лебди
и сан плав човеков чека,
да га рад сна јадом дирне
и сатре му уздање бол.

И на почетку од бола
жељи да му је крај.
И новој нади болни почетак;
те да на смрт љубим — рече.

И лицем и руком и сном
и сликом дирнути кроз реч,
да мремо — када без речи,
да је све наше
и љубимо да се мре.

И умирући за жар, да последњи
баци пламен на дно плавога сна
да само једном у вечно
уђемо и део будемо неба.

Посета: 50