Моја нерођена кћер и ја
шетамо по граду,
шушкамо сандалама
по опалим липиним гранчицама,
држим је за леву руку,
она у десној носи “Пентаграм срца”.

Драги Боже,
у овај јутарњи час
сви моји протекли дани су бутер,
мој живот је тако мирна,
неокласицистичка кап воде на боквици,
мак, маковњача, амброзија –
све су то топле речи,
мале, црне домине тишине.

А ја сам заправо песник без деце
и допада ми се да седим овде
за столом крај содаџијске радње,
испијам клакер и грицкам
слатку орасницу поднева,
чекајући да наиђе неки свети профил
који ћу да оженим.

(1992)