Откуда тако, ти мили путниче,
У живот овај посла л’ живот тебе?
Је ли то живот, је л’ то право биће?
Кад свет не видиш, видиш ли сам себе?
Отац у теби себе не познаје,
Кћер мати тражи, ту јој вид не даје!

Зашто си боље оставио дане,
Да пут нов овај ти свршиш у ноћи?
Знала је судба да зора да сване
Нећеш ти, нећеш дочекати моћи,
Па зашто даде да се кренеш к цели,
За коју нужно дан ти треба бели?

Ил’ је и мрачно матере ти крило
Пристојно жељи која живот тражи?
Да л’ што се овде зачне није било?
Да л’ је где човек прије дана наших?
Је л’ биће које само сате броји,
Равно животу кој’ сто лета броји?

Којем је од вас двојице неправда:
Теби што уста немаш да с’ насмејеш,
Ни ока, сузом образ да опереш,
Ил’ старцу који мучи се и страда,
Међу тим пева, весео зановета,
И тако за сто, мање, више, лета?

Мора л’ то бити да се човек роди
Овде, и време своје да пробави?
Има л’ пут земља који кроз гроб води?
Може л’ се преко да с’ овде не јави.
Ил’ је баш нуждан живот од сто лета
Да се отворе врата другог света?

Еда л’, — но иди, ти мисли недрага! —
Еда л’, што овде не угледа дана
Навек пропада из света саздана?
Нит’ му је игде у животу трага,
Нити надежде, моћи бар постати
Коју имају сами незачети?

О не, не да се то ни помислити!
Што је постало, то навеки траје.
Тајна је зашто баш то мора бити
Да земља живот и постанак даје;
Колико време, где л’ се ко ту скита,
То се за писмо на тај пут не пита.

Шта може цветак који шчупа рука
Тек што га роса освежила прва!
Зашто да навек она душа кука
Која пропаде ни дужна ни крива.
Нит’ може светлог угледати данка
Јер јој с њом рано мила умре мајка!

Заслуга дели по правди награду:
Чим’ онај старац доби дане своје?
Бич има само над кривицом владу:
Зар мој да страда син за грехе моје?
Да је сав живот један пут за тамо,
Сви би столетни умирали само!

Збогом, о збогом, ти мили путниче!
Наћи ће тебе и отац и мати;
Они ће тебе, ти ћеш њих познати,
И кад ум ћути, срце јасно виче.
А ти да јеси, да ћеш тамо бити,
Душа нам каже, и не да се крити.

1841.

Посета: 148