Видим свој стрми живот
како се под дрвећем
већ распрскава.
Видим клупко тешко
низ падину.

Нага стабла, без плода,
у грчу као да су
зује празнином.

Пред сваким дрветом
као пред пламеном усправним
и хладним;
пред клицом сваком
сабирам сенку
а расипам биће.

Ал како дах свој
сачувати на ветру
кад нестварнији је
од сенке, већ далеког,
детињства!

2.

Колико већ (дуго) ходим
тражећи пут свој стрми
на путевима земаљским,
ал невидљивим
за очи земаљске?

Са ликом одвећ земаљским.

Утроба моја, у пламену,
укршта се,
раздваја се.

Тражећи лик свој, земаљски,
колико (већ) дуго корачам
губећи облик?

Колико осврнух се пута
тражећи ватру изгубљену
прсте на којој бих
промрзле огрејао!

Лако кроз празнину
тек провукао.

Из једног у друго доба.

3.

Мој стрми живот
већ одмакао је унапред,
јер старији сам
од година својих;
јер не видим више
почетак,
ни дан,
ни место.

Не видим лице родитељке,
ни лице оца,
ни лице своје.

Гледам сенку своју
на Страшном суду,
међу сенкама толиким
чије обрисе препознајем
у памћењу тек.

Ал не препознајем
браћу над водом, недохватном,
за трпезом празном
и већ туђом.

Као да су
из неког другог доба
браћа моја!

1975 (1982)