I

Грлио сам речи
мртва уста су ми дале
кости месеце свитања и ноћ
Од тог дана
који ништа не лечи већ зове
орлови се кљују
и воле потајно
И свет оста будан
поред звезде која не сија
где су краци
смерно стаклени и крти
Тамо је ноћ сва пуна елегија
а мирис дана јачи
него мирис смрти

Савест је ближа сунцу
о звери моја што ме изиграваш
да у обданици
не пронађем себе
Твоје сам благо слушао док горим
ал невидљиви су
и одсутни сви простори
за којима очи сањају

Посета: 76