Када се две нуле појаве
на дигиталном сату,
схваташ ли човече
да си историју променио
баш ти,
некада,
пре двадесет,
тридесет,
четрдесет,
педесет,
шездесет,
седамдесет,
осамдесет,
деведесет
или чак
сто година?
Умориш се док прочиташ,
а тек требаш да проживиш
и историју тек да мењаш,
да остављаш печате и трагове,
и приче причаш.

Минут после поноћи,
пре неколико десетина година си се
баш ти родио,
и плакао,
и жмурећи гледао свет,
док је тебе посматрала,
као кап кише
кроз коју фотограф
покушава да услика цео свет.

То је била суза
радосница,
твоје мајке.

И сваки пут се сети,
да си некада
жмурећи посматрао свет,
али без страха јер те је
најхрабрија рука држала.

И сваки пут се сети,
да је страх који осећаш сада,
са широм отвореним очима,
као када
крваве очи сусретну вука,
некада био
спокој.

Ухвати руку која те је држала,
ако осетиш страх.
Зажмури
јер и без очију
њену ћеш руку препознати.
Запитај се,
која ти је улога додељена?

Да плачеш,
причаш
или јецаш?

Сети се руке која те је храбро држала,
сети,
да си баш ти,
рођен
пре неколико десетина година,
жмурећи гледао свет,
без страха.
Ти не бежиш од прошлости,
бежиш од будућности,

Зато,
почни, одакле си почео
настави да бројиш,
сети се руке која те је храбро држала.

Посета: 133