• Твој роман Мундо либре је инспиративна прича о Че Гевари, којим си обухватио последње дане његовог живота. Шта те је подстакло да се заинтересујеш за његову животну судбину, и колико си до тада знао о њему и његовом животу?

  • На почетку, Че је за мене херој, а нама су у овом конзумерском и опортунистичком времену у коме постоји само привид слободе, потребни хероји.  Нема много људи у историји света, још од Сократа или Ђордана Бруна, Лепе Радић или Ђинђића који су као они жртвовали живот за своја убеђења и личним примером мењали постојећи поредак, посебно у модерном добу. У том смислу, да ли је 21. или 20. или 10. век, није уопште важно, независно од друштвеног и историјског контекста у којима се то догађа. Време пролази, али праве идеје увек остају исте, универзалне. Зато је Мундо либре истовремено и метафизички и реалистичан роман, моја књижевна транспозиција човека који је имао невероватно садржајан и скоро епски живот. А колико сам знао о њему пре писања романа, то и није толико важно, колико оно до чега сам дошао у том сазнавању.

  • Историјски подаци о Че Гевари су веома обимни, па ме у том контексту занима колико дуго си се бавио истраживачким радом како би се интимније упознао са његовим ликом? И, колико си уживао у том процесу, који понекада уме да буде напоран?

  • Званична историја је само један, општи поглед на одређену тему или догађаје. Опет, мени је као писцу изазов да трагам за нечим нешто што у официјелној и заиста опширној литератури о Чеу није постојало или није довољно проучено. Рецимо, судбине Командантеових герилаца. О њима нико ништа не зна: зашто су се они упутили у шуму, који су били њихови страхови, да ли су имали породице… а све су то важне ствари за аутентичност романа. Истраживачки рад је текао фазно и неконтинуирано: збирно тринаест година, од којих седам интензивно. Мој циљ је био да сазнам што више података: званичних и незваничних, новинарских пашквила и обавештајних подметачина, интригантних и чак сензационалистичких ствари о Чеу које су пуниле дневну штампу, које истовремено и расветљавају и затамњују његову личност. Материјала је било бар за пет романа, али ја немам пет живота за то, упркос што би напор тако великог посла увек био пропорционалан и великом уживању и узбуђењу.

  • Мало је познато да се о Че Гевари у оквиру књижевне врсте – романа – веома мало писало, и да постоји свега шест романа који говоре о њему. Ти си својим романом обогатио књижевну сцену, и на невероватан начин представио последње дане његовог живота. Имаш ли идеју због чега се писци нису усуђивали да га оживе у књижевним делима? Да ли писцима данас недостаје самопоуздање или је посреди нешто друго?

  • Вероватно највећи латиноамерички писац Маркес рекао је: „могао бих писати хиљаду година на милион страна о Че Гевари“. Он је сигурно један од најпозванијих људи који су се могли упустити  у писање романа о великом револуционару, па ипак није. Али остала је та реченица: у њој је стало све, све студије, све књиге, сви филмови, сви романи, написани и ненанаписани, укључујући и мој. У том смислу, можда сам ја имао и превише самопоуздања, што понекад уме да буде и мана, увођењем ове теме у српску књижевност.  Хтео сам нешто ново. Да изађем изван, да проширим тематске и поетичке оквире причом ван наше географије. Че је велика тема за књижевност, с тим што је моја тематизација психолошке, а не историјске природе. Мундо либре је први роман о Чеу на српском језику, који се у једном његовом слоју може читати и у аналогији латиноамеричког и балканског менталитета, али и кроз коментар на садашње стање у Србији. Последња сцена романа је сцена свеопштег протеста. Треба ли још нешто да додам?  

  • Какве су реакције читалачке публике, и каква су била твоја очекивања након објављеног романа – ако си их уопште имао?

  • Било да су позитивне или негативне, реакције су премашиле моја очекивања, док сам игнорисање књижевне критике урачунао у старту. Ипак, друго издање након три месеца и јако добро посећене промоције по српским и црногорским градовима не сведоче само о добром пријему романа, колико о томе да су читаоци жељни инспиративнијих тема од транзиције или југословенштине.  

  • Да ли би поделио неку занимљивост из Че Гевариног живота коју си сазнао током истраживачког рада, а која је јавности мало позната?

  • У боливијској џунгли спавао је држећи Дох Кихота испод главе, а чувени томпус „монте кристо 4“ почео је да пуши –  пре него што му је то постало дневни ритуал –  како би терао комарце у кубанским шумама упркос томе што је имао хроничну астму од друге године живота.

  • Мајице са ликом Че Геварe су постале, могу слободно да кажем, глобални феномен, и важе за најпродаваније мајице икада. Колико заправо млади имају реалну представу о њему, и његовом животу?

  • Само површно. Глобални феномен мајице са његовим ликом има два лица, па је она најпродаванија мајица на свету, „шифра и лозинка младих идеалиста широм света“, како каже мој колега и друг Мухарем Баздуљ. Друго лице је конзумерско, она је постала производ, мода, хипстерај, па сви они који је носе знају ко је на мајици, али готово ништа не знају о томе шта је тај човек урадио за човечанство, за друге, за њих. И зашто се то на крају њих тиче. За добар део тих „фанова“, а претпостављам да је тако и у другим деловима света, мајица је само пука симболика, лик а не човек. Док је за мене, као и за већину Латиноамериканаца, идеја. Наслеђе. Застава. Свет се невероватном брзином технолошки променио од 1967. године, али суштински је остао исти. И данас смо, као и тада, гладни слободе. Можда и више него икад пре.


                    

  • Сведоци смо нових, хибридних ратова који се воде на глобалном нивоу, најчешће посредством медија и образовања, и који прете да уздрмају и српски национални идентитет. Како у том контексту глобализована култура утиче на традиоционалне вредности? Постоји ли рецепт за очување националног?

  • Глобализам или неоимперијализам брише националне културе и то је опште место. Гунђањем и ламентирањем нећемо постићи ништа, та лекција је одавно утврђена, па и превазиђена. Нама су потребна акција, окупљање, план, чишћење властите забагованости. Културна контраофанзива може бити одговор. Одговор на увоз културног модела са стране. Одговор на злоупотребу идентитета и језика. Одговор на селективно прекрајање историје којем нас уче уџбеници страних издавача повлашћених од власти. Одговор на естрадизацију и сељацизам медија. Одговор на континуитет негативне селекције у свим областима, у свим општинама, у свим школама и факултетима. Миленијалци не препознају наслеђе као нешто афирмативно, као нешто њима блиско, већ као нешто ретроградно, превазиђено, као смор, и зато у недостатку било какве смислене алтернативе покушавају да га превазиђу кроз глобалне трендове и униформност. Слотердајк је рекао да ће „опстати једино народи који су у стању да у погону одрже процес самоинспирације“. Сада смо у тачки у којој смо историјско памћење заменили историјском конфузијом. Ако тако и остане, наш процес самоинспирације завршиће се сопственом глобализацијом Србије у којој ћемо читати Цецине песме у школској лектири.

  • У октобру 2009. године је основана књижевна група П-70 чији си члан, а годину дана након оснивања излази и зборник под називом 5. новембар. Аутори зборника су осим тебе и, Владимир Кецмановић, Слободан Владушић, Никола Маловић и Дејан Стојиљковић. Иако поетички нисте у потпуности сродни писци, која вас је нит спојила?

  • Наш циљ је био и остао да као група појединаца помажемо једни другима, да освојимо и реафирмишемо литерарну сцену, како бисмо тржишне критеријуме, управо као и критеријуме дотација, прилагодили себи, уместо да се прилагођавамо њима. Група нема ништа против тржишног успеха, али због њега нисмо спремни да одступимо од властитог стваралачког дигнитета. Такав став је, поред међусобног пријатељства, и након десет година постојања остао непромењен.

  • Неретко вас појединци етикетирају, говорећи да су се око групе П70 окупили националисти – националисти у вредносно негативном контексту. Да ли се браните од оваквих етикета, и одакле оне потичу? Да ли је за једног писца, напослетку, уопште важно да ли је националиста или не, и какви су његови идеолошки ставови ван књижевног дела?

  • За писца је најважније да ли добро или лоше пише. То је за мене, као и за остале чланове групе, једини критеријум. За мене би негативан контекст био моја лоша литература, а не то да ли сам националиста или нисам. Да ли је Хамсунова књижевност лошија зато што је подржао нацизам? Није, то је врхунска, А1 књижевност, упркос томе што се све у мени буни што је један мањи лудак подржавао другог, већег лудака. У свим озбиљнијим књигама теорије књижевности стоји да су идеолошки ставови ванкњижевни критеријуми. Наравно, тумачење књижевности може зависити и од идеологије, то није спорно и нема потребе да се то додатно доказује. Али само као један од секундарних метода интерпретације, никако примарни. То ће вам рећи и сваки озбиљан писац који држи до своје књижевности. А они који сматрају идеолошки приступ као једино начело, они и нису писци већ талентовани радници у култури. И њихов број није мали.

  • Да ли сте као група и даље активни? Уколико нисте, да ли постоји могућност да публику у будућности обрадујете неком заједничком трибином?

  • Група је увек активна, чак и онда кад се медијски не оглашавамо. Просто, ми не делујемо као странка, нити нас занима политичко деловање. Иако је било више позива од стране различитих партија, одлучили смо да се свако бави својом књижевошћу, да се дружимо, а да по потреби реагујемо или наступимо као група када се наметне тема која би то од нас захтевала. Укључујући и позив на заједничку трибину.

  • Живимо у времену где се истински патриотизам и борба за национално априори осуђују, а упутства ,,исправног“ живљења/писања се своде на ,,политичку коректност“. Узевши у обзир потписнике бојкота НИН-ове награде, који су између осталог и чланови групе П-70, какав је твој лични доживљај целокупне ситуације која се одвија у оквирима НИН-овог жирија? Шта се крије иза твог, личног чина бојкота?

  • Ја сам потписао бојкот из три разлога: због некомпететности жирија и монолитности њихових ванкњижевних критеријума. Ако се НИН-ова награда зове награда критике за најбољи роман, онда је логично, а дуга историја тог жирија сведочи о томе, да о њој одлучују критичари и професори који континуирано прате продукцију савременог српског романа, значи, они који се професионално баве тиме. То са тренутним саставом жирија нема никакве везе, и ако погледате ко ту сад седи, видећете да су то имена којима је читање проза нека врста бочног посла, скоро па хобистика. Имате једног колумнисту, једног песника, једног издавача, једног филозофа и једну новинарку. Критика – нула бодова. О чему даље да причамо? Е сад тај тако компетентан жири има још једну заједничку црту – монолитност, једнообразност ставова. А врховни критеријум за најбољи српски роман је само књижевност која је политички коректна, која пише о злочинима или логорима, суочавањима са прошлошћу или југословенштином. Значи, постоји читав сет тема који се комесарски намеће као задатак. То се зове укидање скободе, а све под плаштом помирења и регионалне сарадње. Ја у такву књижевност не верујем, и док год буде тако, моји романи неће бити у конкуренцији.  И на крају, бојкот сам потписао јер га сматрам чином културне контраофанзиве о којој сам већ говорио.

  • Да ли млади уметници, који су ослобођени идеолошких матрица, данас у Србији имају простора да се истакну и остваре у позиву који су одабрали? Да ли живимо у времену где нам се шаљу поруке да смо ,,друштво једнаких шанси“ са ,,мноштвом избора“, а да се на тај начин заправо само маскирају све веће класно-социјалне разлике?

  • Ово је све само не „друштво једнаких шанси“. Али то не мора бити нужно лоше. То вас тера, нарочито младе уметнике, на социјални бунт и револт. Ко се избори за то да му идеолошке матрице не диктирају живот, он је већ слободан човек.  

  • Шта поручујеш младима који би тек требало да се остваре, али и препоручујеш да прочитају, након што прочитају твој роман Мундо либре?

  • Да читају између редова и сумњају у све. Па и у роман Мундо либре.

  • Иако си роман о Че Гевари објавио прошле године, намеће се питање, које писце у интервјуима редовно прати: да ли можда припремаш неко ново дело, и ако је одговор потврдан, сугестивно нам откриј о чему је реч?

  • То што сад пишем биће поетички заокрет, тотално другачије и личније од свега што сам досад писао. Шта ће бити од тога, видећемо следеће године. Замишљен је као милеровско-ротовска интимна студија света која појединца, супротстављеног самом себи, испитује у зачараном кругу сексуалних и породичних односа.

  • За крај, ништа мање битно питање: која је твоја поента?

  • Да има поенте.


Разговор водила:

Гордана Ласковић

Посета: 178