I

Почео сам да се туширам топлом водом. Пријала ми је пара која би се створила око мене, на плочицама, на огледалу. Више није било одраза, мог, ничијег… Почео сам да се туширам топлом водом, јер је то она волела. Када би се купала, знала је да ме спржи, уз њен диван осмех вулкана у пламену. Понекад би ме примила, код ње у каду. Чучали би голи, једно наспрам другог, сатима посматрајући игру светлости у нашим очима. Мислио сам да јој прозирем у душу, својим погледом. Мислио сам да је само тај тренутак љубав и ништа више. Мислио сам да сам се само у одразу њених зеница, уистину знао огледати. Спознати себе, њеним погледом. Вода је текла око нас, њена коса је била у мојој, био сам уверен, да, то је био наш мали Рај на земљи. Некада би напунили каду и бућнули се у сапуници. Њене витке ноге, пребачене преко мојих рамена. Угриз. Црвено. Кап по кап. Јаук. Стењање и врисак. Ништа више осим тога.

*

Као што сваком дану прети ноћ, у сутону и очајању, спознао сам самоћу. Речи више нису биле битне. Возио сам брзо. Рог Љубљана. Сениор. Возио сам уснуо од пића. Пао сам у Новосадског сајма. Пао сам још негде. Не сећам се више где. Знам да је болело. О, да. Бол која је успела да ме фиксира за кревет. Био сам као некакав заборављени негатив, у својој соби, мрачној комори која ме је сачувала од спољашњег света, буке и јаловости. Хтео сам да јој дотакнем усне. Није било могуће. Само у сну.

Да ли су то биле очи анђела? Очи анђела дубоко у сну…

*

Приђи ближе, говорио сам у делиријуму. Приђи ближе, девојко. Уверио сам се да је то уствари била само авет. Склупчала се између хладних ребара радијатора и посматрала ме. Помислио сам да лудим, онда се авет брецнула у положај фетуса И нешто промрмљавши, заувек нестала.

II

Пролазили су дани као сати, низајући се један за другим, без наговештаја. Лежао сам и мислио. Мислио сам о њој. Задржавао се на очима, био изгубљен у њеним уснама, нисам више ништа тражио осим тога – да мислим. Мисао ме је вратила из амбисистичке стране живота. Пао сам дубоко, и услед повреде устајао повремено. Пао сам још дубље, при сваком новом положају. Као да сам сам себе, несвесно, гурао у прошлост. Тачније, у мисао о прошлости. Прошлости која је сада иза мене.
Тако сам мислио… Да је све то потонуло као један од једрењака у олуји, на слици (уље на платну) коју је моја мајка насликала крајем прошлог века. Нашао сам се у узбурканом мору, без ичије помоћи, тражећи излаз. Само сам утонуо у океан боје кобалта, у океан који ме је прогутао, обгрливши леденим рукама фантазмагоричних снова.

*

Кафана није више била излаз, већ нужда. Провео бих сате читајући, испијајући криглу за криглом. Прилазили су и јављали ми се, људи које сам добро познавао, али нисам више умео да их видим у даљини. Био сам слеп на даљину. Видео сам само изблиза. И на њиховим лицима тражио њено, и на свом лицу сакривао тугу, смејући се у пијанству, молећи се дубоко у себи Богу, а који ме је једини подржао. И када би искра живота заиграла у очима које су ме посматрале, миловале у сновиђењу, ја бих на тренутак био срећан… Тек сутра, схватио бих да сам изгубио себе у једном тренутку безграничне среће, у једном тренутку који ме је спутавао да разумем свих двадесет и четири часа, који су ми били потпуно неважни наспрам љубави коју сам пружао аветињском свету, свету који није близак са стварношћу, дакле свету у ком сам дубоко уронио.

*

Лепотице, поново си ту. Твој осмех, твоје очи и антилопски стас. Све је другачије, кажеш, сада смо пријатељи. Нема више страсти. Нити купања. Твој лик ме мами, желим те пољубити и грлити данима. Свега тога сада нема, кажеш, и онога што је било, можда некад буде…

*

Рог Љубљана. Сениор. Свануле је и добро видим. Возим се пречицама, не зато што је ближе, већ ако ме неко прати, да му бар мало заварам траг. Иначе ме нико никада не прати. Ни у сну. Увек имам сулуду жељу, да ипак буде ту тај неко, али не, ту смо само алкохол и ја. Џон Барликорн, Росинанте старо кљусе и суманути алкос. Свраћам у бурегџиницу. Поприлично је мирно и гостољубиво. Продавачица ми измери редован, сече га и уз осмех пружа тањир на пулт. Седим за столом и једем. Ту смо само пензионер и ја. Гледамо се. Једем полако. Делове са највише сира чувам за крај. Укус је предиван, неописив. Поздрав и срећан рад. Да, помислих, поздрав и срећан рад.
Устајем и одлазим. Зајашем Росинантеа и одвозам се до стана. Лаку ноћ свете, лаку ноћ.

III

Дирас ми је правила друштво. Свидело ми се на који начин пише о животу, мушкарцима и алкохолу. Сазнао сам да имамо нешто слично. Алкохол није нужно зло, али уме да буде. Човек који пије је интерпланетарни човек. Тако каже Дирас, слажем се. Кроз алкохол угледао сам више звезда на небу, него што бих трезан икада угледао. Есенција коју поседује свако алкохолно пиће, води нас ка Богу. Приближава нас тишини, која тријумфује над нама. Молитва која нас спашава… Тако сам мислио. Возио сам Росинантеа старим улицама града. Овде сам двадесет година, читава вечност. Не пијем често и много. Лажем, пијем често, а мало. Остављам утисак пијанца, јер ми је тако лакше да се склоним од људи.

Глорификација тишине.

Као да чујем да негде у даљини грми.
Небо је сиво, узбуркано. Топло је, али је тихо.

Моје руке другачије су. Моје руке пишу. Руке су да би нешто написале, руке које пишу… Које пишу рукама.

Посета: 133