ИСКРИВА ПЕСМА

О, склопи усне, прговори, слути,
Остави мисао нек бујно поје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад речи моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величанством језика; а потом,

Кад прође све и малаксало врело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо потоне у таму,

Ја ћу ти, Песмо, опет рећи тада
Отужно слово о речима, како
Чезнем, и страдам, и љубим их, мада
У напору не изговорих никако.

И ти ћеш, вредна Песмо, као вазда
Слушати радо моје речи лажне
И захвалићу смислу што те сазда
Ширине ће ти бити неутажне

И гледајући врх бесмисла сива
Где силна разгониш немушту таму
Ја(Ти) нећу знати шта у мени бива –
Да ја у теби волим тебе саму,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваку реч ми растресе и надме,
И смисао тад навали ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
И свака реч те моја благосиља,
Просијаће ум непрозир-бестрага!

И зато ћу ти увек рећи: Певај!
У речи душа нек спокојно снева,
До надвидног допри и не оклевај,
Кад песма ћути немогуће сева!

ПЕСМОСЛАП

Ја знам једну песму, ал смисао труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Јер њену сам шкрипу као дете чуо.
Стара мелодија давно ми је знана.

Непознати песник певао је тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Речи тешке ково, сипљиво и ромо,
Неизреч га стеже вечно палих чда.

Песниче, био си пун снаге и воље,
И песму си стару испевао живо.
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си слатке речи снив’о.

Ал’ је прешло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
Речи што се гасе у бесмисла ноћи.

О, како те жалим! – гле сузе ме гуше, –
Оличена судбо свих живота редом,
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом неминовном бедом.

Песма. Ти би речи. Ко ће ти их дати?
Ту крај твојих ногу жубор-језик тече.
Ти немушто певаш… Напред, немој стати,
Речи напукле ти крај извора клече.

Песма. Ти би песму. Смисао би хтео;
Свуда око тебе буја вечност густа,
И немушти њене ћув доноси врео.
Али реч измакне. Збогом, надо пуста!

Ти си, о Песниче, од младости ране
Осетио бесмисао што нас гази,
Правог смисла жељан проводио дане
Све у истом кругу, све на истој стази.

Ти си, о Песниче, у безречја жеги,
Док жубори језик крај тебе у виру,
Искивао речи у песничкој стеги,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О, ко змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу и злобу,
И крике немоћи стечене у зноју,
И свемоћну подлост и општу гнусобу.

Пусти окови! Песниче, немој стати,
Зарони дубоко у језика извир;
Награду за труде Песма ће ти дати:
Неизречну вечност и вечити мир!

Раније метаформозе можете пронаћи на страници Часописа КУЛТ:

Посета: 181