Драги читаоци, у оквиру остваривања међучасописне и интерпорталне сарадње, Поента, заједно са часописима СРП и КУЛТ објављује троделни есеј једног од најпознатијих аутора криминалистичких романа.


1. део есеја можете прочитати на братској страници Часописа КУЛТ

2. део есеја можете прочитати на братској страници Часописа СРП


Колико оригиналан писац је Хемет био, стварно није лако одлучити сада, чак и да је битно. Био је дио групе – једини који је постигао критичко признање – онај који је писао или се трудио да пише реалистичну мистериозну фикцију. Сви књижевни покрети су овакви; нека индивидуа је изабрана да представља цијели покрет; он је обично кулминација покрета. Хемет је био шампионски извођач, али нема ништа у његовом раду што није обухваћено у раним романима и кратким причама Хемингвеја.

Опет, колико знам, Хемингвеј је можда нешто научио од Хемета једнако као и од писаца попут Драјзера, Ринга Ларднера, Карла Сендбурга, Шервуда Андерсона и себе самога. Крајње револуционарно разбијање митова и језика и материјала фикције се одвија већ неко вријеме. Вјероватно је почело у поезији; скоро све почиње од поезије. Можете се чисто вратити до Волта Витмена, ако хоћете. Али Хемет то примјењује на детективску причу, а то је, због дебеле коре енглеске отмјености и америчке псеудо-отмјености, било прилично тешко покренути.

Сумњам да је Хемет имао било какве свјесне умјетничке циљеве; он је покушавао да заради за живот пишући о нечему о чему је имао информације из прве руке. Нешто је и измислио; сви писци то раде; али имао је основне чињенице; било је сачињено од стварних ствари. Врхунац реализма код енглеских детективских писаца био је подражавање говора становника Сурбитона и Богнор Реџиса. Да су писали о војводама и венецијанским вазама, не би знали ништа више о њима из сопственог искуства него што добростојећи лик из Холивуда зна о француским модернистима који висе у његовом дворцу на Бел Еру или полуантикној чипендејл обућарској клупи коју користи као сто за кафу. Хемет вади убиство из венецијанске вазе и испушта га на уличицу; не мора да остане тамо заувијек; али изгледало је као добра идеја да се одмакне што даље од идеје Емили Пост како добро васпитана дебитанткиња жваће пилеће крило.

Хемет на почетку пише (и скоро до краја) за људе са одређеним, агресивним ставом према животу. Нису се бојали гадне стране ствари; живјели су тамо. Насиље их не запрепашћује; било је ту одмах низ улицу. Хемет враћа убиство назад оној врсти људи која га је починила с разлогом, не само зато да обезбиједи леш; и са средствима при руци, не ручним пиштољем за двобој, отровом и тропском рибом. Ставља људе на папир онакве какви су, и чини их да причају и мисле на језику који обично користе у ове сврхе.

Имао је стила, али његова публика то није знала, зато што је писано језиком који не би требао бити способан за такву префињеност. Мислили су да добијају добру, меснату, мелодраму написану у жаргону који су замишљали да говоре и они сами. Било је смислено, али било је и много више од тог. Сав језик почиње говором, и говор обичних људи је такав, али када се развије до тачке да постане литерарно средство он само изгледа као говор. Хеметов стил у свом најгорем облику био је формализован као и страница Мариуса Епикурејца; у свом најбољем издању, могао је да каже скоро било шта. Вјерујем да овај стил, који не припада ни Хемету нити било коме, али јесте амерички језик (а више није ни само то), може изрећи ствари које ни он није знао како рећи, или осјећао потребу да их треба рећи. У његовим рукама није имао сувишних нота, није остављао ехо, нити призивао слике иза удаљеног брда.

За Хемета се каже да му је недостајало срца. Прича на коју је био највише поносан је биљешка о човјековој посвећености свом пријатељу. Био је уздржан, штедљив, огуглао, али је радио опет и изнова како то само најбољи писци раде. Писао је сцене које наизглед никада прије нису биле написане.

*

Са свим овим није уништио формалну детективску причу. Нико не може; продукција захтијева форму која може бити произведена. Реализам тражи сувише талента, сувише знања, сувише свјесности. Хемет је можда мало олабавио овдје или мало пооштрио тамо. Сигурно сви сем најглупљих и најбезвриједнијих писаца су свјеснији своје извјештачености него што су то били. И он показује да детективска прича може бити важно штиво. Малтешки соко можда јесте или није дјело генија, али умјетност која је способна за тако нешто, хипотетички је способна за било шта. Ако једном детективска прича може бити овако добра, само цјепидлаке могу да тврде да не може бити још и боља.

Хемет је учинио нешто друго; учинио је детективску причу забавном за писање, неисцрпљујућим повезивањем безначајних трагова. Без њега можда не би имали регионалну мистерију проницљиву као што је Персивал Вајлдова Истрага, или ироничке студије попут Рејмонд Постгејтове Пресуде дванаесторице, или дивљег комада интелектуалне бесмислице попут Бодежа ума Кенета Фиринга, или трагикомичне идеализације убиства као у Доналд Хендерсоновој сторији Господин Боулинг купује новине, или чак ни веселог холивудског скакутања попут Ричард Сејловог Лазар бр. 7.

Реалистички стил је лако злоупотријебити: из журбе, из мањка свјесности, из немогућности да се премости провалија која лежи између онога шта писац мисли да је способан да каже и онога што стварно зна да каже. Лако га је лажирати: бруталност није снага, дрскост није досјетљивост, писање које држи на ивици столице може бити досадно као и једнолично писање; удварање промискуитетним плавушама може бити врло тупа ствар, кад га описује похотљиви младић који на уму нема ништа друго него да опише удварање промискуитетним плавушама. Било је толико оваквих примјера да чим лик у детективској причи каже „Јеа”, аутор аутоматски постаје Хеметов имитатор.

И опет постоје људи који ће рећи да Хемет уопште није писао детективске приче – само огуглале хронике шкртих улица са површним елементом мистерије убаченим као маслина у мартини. То су усплахирене старе госпође – оба пола (или без пола уопште) и скоро свих доба – које воле своја убиства намирисана магнолијом у цвату и није им стало да се подсјећају да је убиство чин бесконачне окрутности, чак и ако починитељи понекад изгледају као плејбоји, универзитетски професори или брижне мајке меке сиједе косе.

Има такође и пар престрашених првака формалне или класичне мистерије који мисле да прича није детективска прича ако не представља формалан и одређен проблем око кога су уредно поређани трагови са згодним етикетама закаченим о њих. Овакви ће истаћи, на примјер, да се у читању Малтешког сокола нико не бави тиме ко је убио Спејдовог ортака Арчера (што је једини формални проблем приче) зато што је читалац заузет мислећи о нечему другом. Опет у Стакленом кључу читалац је константно подсјећан да је питање ко је убио Тејлора Хенрија, и управо исти ефекат је постигнут – ефекат кретања, интриге, противнајмере и постепеног разоткривања лика, о чему све детективска прича ионако има право да се врти. Остало су само парчићи у салону.

*

Али све ово (и Хемет такође) за мене није довољно. Реалиста у убиству пише о свијету у којем гангстери могу да владају нацијама и скоро владају градовима, у којима су хотели и апартмани и славни ресторани у власништву људи који зарађују од бордела, у којима насловна звијезда може бити жртва руље и фини човјек из комшилука командује рекеташима; свијет гдје судија са подрумом пуним шверцованог пића може послати човјека у затвор због посједовања пљоске у џепу, гдје градоначелник твог градића можда одобрава убиство као инструмент за згртање новца, гдје нико не може безбједно ходати улицом зато што закон и ред постоје само на папиру; свијет гдје можеш присуствовати препаду у сред бијела дана и видјети починиоце, али ћеш радије да се стопиш са масом него да прозовеш кривце, јер они можда имају пријатеље са пушкама, или се полицији можда не свиди твоје свједочење, а у сваком случају ће адвокату одбране бити дозвољено да те злоставља и омаловажава на суду, пред поротом сачињеном од морона, без икаквог до површног уплитања корумпираног судије.

То није миришљав свијет, али је свијет у којем живиш, и одређени писци, тврдих умова и лаганог духа отуђености од њега, могу створити врло интересантне па чак и занимљиве шаблоне. Није смијешно да човјек треба бити убијен, али је понекад смијешно да мора бити убијен за тако мало, и да његова смрт треба да буде окосница онога што зовемо цивилизацијом. Све ово још увијек није довољно.

У свему што може да се назове умјетношћу постоји нека количина искупљења. Може бити чиста трагедија, ако је то велика трагедија, и може бити сажаљење и иронија, и може бити промукли смијех снажног човјека. Али низ ове зле улице мора ходати човјек који сам по себи није зао, који није ни проблиједио нити је уплашен. Детектив у оваквој причи мора бити такав човјек. Он је херој, он је све. Мора бити потпун човјек и обичан човјек, а опет необичан човјек. Мора бити, да користим крајње извјетрену фразу, частан човјек – по инстинкту, по неизбјежности, без зле примисли. Мора бити најбољи човјек у свом свијету и довољно добар за било који свијет. Не бринем много о његовом приватном животу; он није ни евнух ни сатир; мислим да би могао завести војвоткињу и прилично сам сигуран да неће окаљати дјевицу; ако је частан човјек у једној ствари, то је и у свим осталим стварима.

Он је релативно сиромашан човјек, у супротном уопште не би био детектив. Он је обичан човјек или не би могао да иде међу обичне људе. Има свој карактер иначе не би знао свој посао. Неће нечасно узети ничији новац нити трпјети ничији безобразлук без непристрасне освете. Он је усамљен човјек са таквим поносом да ћеш га третирати као поносног човјека или ће ти бити жао што си га икада упознао. Он прича како причају људи његових година – са грубим досјеткама, живахним смислом за гротескно, гађењем на лаж и презиром према ситничарењу.

Прича је авантура овог човјека у потрази за скривеном истином и не би била авантура да се не дешава човјеку прикладном за авантуру. Он има распон свијести која изненађује, али му с правом припада, зато што припада свијету у којем живи. Кад би било довољно људи попут њега, свијет би био веома безбједно мјесто за живот, без бојазни да ће постати превише досадан да би био вриједан живота у њему.

Превео са енглеског:
Горан Крагуљ

Посета: 219