Улазим у ову причу брзо, без неког спремања,
Јер је на реду прост случај, звани: Немања.

Очисти једноме обор, нацепа другом потпалу
Или на неком столу прикуца ногу отпалу.

А он, нахерен ко плот и као врљика танак:
Две ноге има, а само један опанак.

Када се пред њим каква бара испречи:
Скакуће, као да игра школице, али… не испушта ни речи.

И лети и зими: увек исти капутић.
На хладном ветру Немања дрхтури као прутић.

Косе на њему нема – а капе у њега није.
(Добро је што је бар ћосав: не мора да се брије).

И тако, са главом голом и жутом к’о диња:
Од зоре до мрака Немања селом главиња.

Сачека последњу зраку, испрати задњу ласту,
Па се за одмор спрема: буши рупу у пласту.

Све се у селу смири: долази ноћ са њива.
У туђем сену спава – али бар свој сан снива.

Ничег на свету нема, тек шушне ветар у шаши:
Немања, у сну, кроз село, на белом коњу јаши…

Посета: 154