Ulazim u ovu priču brzo, bez nekog spremanja,
Jer je na redu prost slučaj, zvani: Nemanja.

Očisti jednome obor, nacepa drugom potpalu
Ili na nekom stolu prikuca nogu otpalu.

A on, naheren ko plot i kao vrljika tanak:
Dve noge ima, a samo jedan opanak.

Kada se pred njim kakva bara ispreči:
Skakuće, kao da igra školice, ali… ne ispušta ni reči.

I leti i zimi: uvek isti kaputić.
Na hladnom vetru Nemanja drhturi kao prutić.

Kose na njemu nema – a kape u njega nije.
(Dobro je što je bar ćosav: ne mora da se brije).

I tako, sa glavom golom i žutom k’o dinja:
Od zore do mraka Nemanja selom glavinja.

Sačeka poslednju zraku, isprati zadnju lastu,
Pa se za odmor sprema: buši rupu u plastu.

Sve se u selu smiri: dolazi noć sa njiva.
U tuđem senu spava – ali bar svoj san sniva.

Ničeg na svetu nema, tek šušne vetar u šaši:
Nemanja, u snu, kroz selo, na belom konju jaši…

Poseta: 164