Сатјеран у круг,
у обручу молитве страдања.
Нечујна.
Умријети вриједи ли,
или живјети уз траг?
Пријете ми сјене,
ход по мојим њедрима,
тешки су олуци из којих
капље тишина…
То сипи милост њених трагова,
угризи међ зубима.
Шкрипе у даљ
а усана њених још се
наситио нисам…
Ни самријети више
не знам сам.
Ни изгубити се међу људе,
ни нечујно викати на глас.
Сатјеран у крај,
к’о отрован пас уз зид
можда још једино плакати знам.

Посета: 146