• Одакле интересовање за проучавање књижевности, јер уколико сам добро упозната, ти си упоредо био студент два факултета – ФТН-а и Филозофског факултета у Новом Саду?

  • Моје интересовање за студирање и проучавање књижевности ниуколико не произлази из некаквог спонтаног нити природног избора оне области за коју имам највише афинитета. Напротив, далеко склонији природним наукама, одлучио сам да студирам и књижевност првенствено због снажног утицаја – и интелектуалног и моралног – гимназијског професора Крста Н. Бајовића. Не знајући безмало до последњег дана шта ћу тачно покушати да упишем, и припремајући упоредо пријемне испите за различите факултете (за Природно-математички, Технолошки и Факултет техничких наука, као и за Војну академију), дочекао сам последња четири дана да се припремим за пријемни испит за студије Српске књижевности и језика, сећам се да сам се баш збунио када сам видео да сам на коначној ранг-листи једини имао максималан број бодова и тако је започело моје петогодишње претрчавање са ФТН-а на Филозофски факултет и обрнуто, рецимо са вежби из математике на предавања из старословенског језика.   

  • Љубав према књижевности је дакле ипак била снажнија. С тим у вези бих волела да мало поразговарамо о твојој књизи ,,Оклеветана књижевност“ која је објављена 2017. године, и која је овенчана наградом ,,Печат времена“. На чему се књига темељи?

  • Мислим да је од љубави према књижевности пресудније било истинско интересовање за тему којом сам се бавио најпре у својој докторској дисертацији, а затим у проширеном и нешто измењеном виду и у књизи чији си наслов споменула.

    Основна идеја у књизи – испитивање природе и типова идеолошке рецепције, контекстуализације и валоризације српске књижевности – темељи се на мојој испрва интуитивној представи а затим и јасној спознаји о томе да је почев од последње деценије 20. века у значајном сегменту иностране славистике (у најширем смислу – науке о књижевности, историографије, политикологије) српска литература све учесталије критички интерпретирана из перспективе ратних садржаја 1990-их година (на начин на који се они представљају у западној политичкој јавности). Уз потпуно занемаривање естетске релевантности књижевних дела, у оквиру овакве критичке праксе заговара се став о идеолошкој неприхватљивости и националистичком карактеру неких међу кључним српским писцима и носиоцима културног развоја: Доситеја Обрадовића, Његоша, Вука Караџића, Андрића, Ћосића, Попе, Павића, Селенића, Јована Радуловића. При томе, примарни мотив за укључивање српске литературе у поље оваквог типа академског интересовања налази се потпуно изван сфере књижевности, и оно своју функцију остварује не у оквирима аутономног изучавања књижевних вредности, већ у оквиру ширег пропагандног деловања, са циљем да српска књижевност стигматизује као кључни ‘саучесник’ и подстрекач ‘агресивне политике’. Ако не изузмемо из вида да се природа и хронологија југословенских сукоба у западној интелектуалној јавности сагледавају уз видну усаглашеност академског са владајућим политичким дискурсом, те уз идеолошку превагу двају интерпретативних оквира (оквир сукоб цивилизација и оквир агресор/жртва) у којима доминира представа о српској кривици, неки од најзначајнијих и репрезентативних сегмената српског књижевног и културног наслеђа се у поменутом типу анализа неретко третирају и критички вреднују као својеврсни кључни генератори српске верске ригидности и дискриминаторне политичке праксе. Из овакве круте и злонамерне идеолошке интерпретативне перспективе посматрано, књижевна остварења Његоша, Андрића или Павића се обзнањују као политички памфлети чија садржина је импрегнирана српским експанзивним верским национализмом, који се – у виду у којем наводно егзистира у литерарним творевинама – активира као претходница и аутовиктимолошка основа, односно као иницијатор и давалац легитимитета и моралног оправдања ‘агресивној’ и ‘верски искључивој’ политици, и то не у само у домену политичке инструментализације ових дела, већ њихових иманентних структурних својстава и тематско-мотивских преокупација. Са друге стране, у тежњи да властиту идеолошку представу о балканским конфликтима демонстрира полазећи од криминализовања чинилаца српске културне егзистенције, оваква рецепција по задатој матрици и на потенцијалне будуће конфликте априорно преноси кривицу српске културе, поимајући је као давнашње укорењену и непромењиву категорију у међунационалним и међуконфесионалним односима на Балкану.    

  • Одакле идеја и порив да српску књижевност проучаваш из таквог угла? Да ли је разлог можда тај што се проучаваоци књижевности нису довољно бавили њом на овакав начин?

  • Настао у времену измењеног друштвено-политичког контекста и у околностима неретко наглашеног идеолошког једногласја научних ставова са политичким интересима носилаца глобалне политичке моћи, корпус оваквих критичких текстова је у највећој мери остао неистражен у српској науци о књижевности, иако он на пресудан начин суделује у обликовању најшире представе о српској култури, у складу са неповољним медијским имаголошким третманом чинилаца српске културне и политичке егзистенције. Из таквог погледа на континуитете српске књижевности, идеолошки рецепцијски ток – у оквиру којег се испољава теза о наводно агресивном и пропагандистичком србоцентричном књижевном подтексту – сведочи о суштинском и радикалном заокрету у третману српске литературе од средине 1990-их година, и то оних дела која су пре измене доминантног рецепцијског обрасца сагледавана у својој интеркултуралној дијалошкој структури (као што је то случај са Павићевим или Андрићевим прозним опусом). На тај начин, намеће се и закључак о томе да је пацификовање и вулгаризовање српске књижевности и њено свођење на маргиналну појаву попримило забрињавајуће размере, те да су културне предрасуде и политички интереси оживели и у академском дискурсу.

  • Колико дуго си се бавио истраживачким радом пре него што је била завршена коначна верзија ,,Оклеветане књижевности“, и колико су путовања била значајна за твој истраживачки рад? Мало је познато да си пропутовао читаву Европу, и да си обишао чак 82 земље света.

  • Оклеветана књижевност је настала као исход осмогодишњег истраживања, у периоду од новембра 2009. до децембра 2017. године. Разуме се, током овог периода рад на књизи није увек био једина активност којом сам се бавио. У почетку, крајем 2009. и почетком 2010. године, када сам радио прво на Институту за европске студије и међународне односе у Братислави а потом на Институту за финансије и међународне економске односе у Сегедину, сматрао сам целисходним да своју начелно смелу замисао најпре употпуним макар магловитим планом рада. С намером да започнем властито истраживање, које се касније претворило у опсесивну заокупљеност, доспео сам у велико искушење схвативши да ћу за морати у потпуности самостално да идентификујем грађу и да за њом трагам. Углавном, писање ове књиге (настале у првобитном облику као докторска дисертација) схватио сам од самог почетка (колико год то звучало необично) као питање живота, као своју потенцијалну културну, научну, па и националну мисију, а не као писање књиге која ће ми омогућити веће академско звање. Прве странице написао сам тек 2013. године, а завршне крајем 2017. године када сам тим поводом био на краћем истраживачком боравку на Институту за славистику у Гетингену.  У годинама рада на њеној изради, у многим моментима осећао сам велику анксиозност због спорог одмицања посла и неизвесности у погледу његовог коначног исхода, а када сам књигу најзад довршио и уз велики удео среће добио баш ону награду коју сам највише желео, био сам свестан да амбициозност и понос не би требало да искључују скромност, будући да је од тренутног успеха пресуднији континуитет рада. Ипак, из садашње перспективе, уз несумњиво задовољство оним што сам урадио, сматрам да је одлука да толико дуг период посветим раду на овој књизи била у најмању руку нерационална. Првенствено због тога што ми појава Оклеветане књижевности и окончање рада на истраживању ове теме није омогућило – после великог труда – да се изучавањем књижевности бавим у другачијим условима уместо само као хобијем.

    Када је реч о ‘контактима са светом’ и путовањима, међу којима је мањи број оних која имају везе са науком (осим места која сам малопре споменуо, живео сам и радио у Бечу, Грацу и Инсбруку као истраживач на славистичким институтима, као и у Прагу – на Економском институту, и у Ла Валети – у Централној банци Малте), мислим да је њихов утицај на истраживачки рад посредан. Њихов значај распознаје се у пре свега у освешћивању потребе да, у мери у којој је то могуће, умањим ризик од тога да ме интерпретирање различитих идеолошких приступа у изучавањима српске књижевности одведе у сопствена пристрасна тумачења, те да настојим да анализом не преовладају моја сопствена идентитетска одређења.

    Тачно је, Европу сам скоро читаву обишао (укључујући и Фарска острва, Лихтенштајн, Сан Марино, Андору, балтичке и закавкаске земље) – недостаје ми још једино Гибралтар (као британска прекоморска територија), док бих као најегзотичније дестинације издвојио рецимо Исланд, Хаити, Кубу, Сингапур, Непал, Шри Ланку, Макао, Костарику, Иран, Киргистан, Либан, Мароко, Гвадалупе или Доминику.

  • Одређени временски период си боравио у иностранству, и имао си прилику да учествујеш на разним славистичким конференцијама у Њу Орлеансу, Филаделфији, Кембриџу… На чему су се темељиле те конференције, и како ти је то тада изгледало с обзиром на то да си био врло млад?

  • Рекао бих да сам управо захваљујући учешћу на двема конференцијама у Сједињеним Америчким Државама 2007. и 2008. године у организацији Америчког друштва за унапређење славистичких студија (реч је о најбројнијој светској славистичкој конференцији која се одржава крајем сваке године, са више хиљада учесника) добио иницијални подстицај за своје доцније истраживање. Мени су учешћа на поменутим конференцијама била драгоцена будући да сам упознао већину стручњака за јужнословенске књижевности из САД-а, Аустралије и Велике Британије. Осим тога, стекао сам увид у један нимало занемарљив аспект некњижевног интересовања пре свега за руске, али и за српске теме. Рецимо, приказом стаљинистичких логора као феномена присутног у литератури бројни западни аутори настоје да данашњу Русију (не само као синегдоху за комунистички режим Совјетског Савеза, него и као инкриминисану ‘хегемонистичку нацију’) изједначе са некадашњом фашистичком Немачком. Ако ови скупови започињу округлим столом чије су теме српски злочини над косовским Албанцима и демократска перспектива независне косовске државе (или рецимо национализам у посткомунистичким земљама), док се неколико година доцније исти конференцијски актери оглашавају критиком руског национализма и апелима за поштовање украјинског територијалног суверенитета уз позивање на међународно право, онда је сасвим евидентно да су и теме, као и оквири и смернице њиховог тумачења унапред задати.

  • Када је реч о српским ауторима који су били на удару западних критичара, а који су, чини се и данас, јесу најпре Андрић, Његош, Павић, Попа… Да ли верујеш у случајност избора?

  • Више верујем у оно што је очигледно: да се са позиције пристрасних политичких арбитара постулира неподобност и импутира ‘кривица’ за промовисање национализма неким од најзначајнијих аутора, односно прозних и песничких творевина српске књижевности (народној епици, Његошевом Горском вијенцу, Андрићевим приповеткама и романима На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Попиној збирци Вучја со, Павићевом Хазарском речнику, итд.). Дакле, идеолошки интонирана критичка свест оних иностраних академских изучавалаца ‘српских тема’ који, полазећи од актуелних геополитичких интереса глобалних политичких актера и њихове перцепције српске културе као шовинистичке, из ванакадемских побуда своје негативне критичке судове усмеравају у првом реду према магистралним и уметнички репрезентативним делима српске литературе, као и према кључним одредницама српског културног обрасца (на пример косовски мит као упоришно место српског културног наратива).

  • Неки од критичара који су се бавили поменутим ауторима јесу Ендру Барух Вахтел, Кристофер Кларк, Ноел Малколм… Колико су критички судови ових аутора прихваћени у академским круговима, и да ли се напослетку разликују?

  • Узимајући у обзир идеолошке типове разумевања и тенденциозне интерпретације српске књижевности, протагонисти оваквог вида рецепције – међу којима се налазе и одлични познаваоци књижевних прилика на нашим просторима (као што су Вахтел и Лауер), као и они чије бављење српским књижевним и културолошким темама представља искорак у односу на примарне области научног истраживања (Банац, Сабрина Рамет, Селс, Анзуловић, Шепер, Гринавалт, Кларк, Малколм, Џуда) –  ваљало би нагласити да релевантност ових тумачења, без обзира на то што су у највећој мери изрицана од стране оцењивача који су злонамерни и за књижевноисторијске и књижевнотеоријске евалуације нестручни и некомпетентни, проистиче из сазнања о њиховим знатно далекосежнијим рецепцијским учинцима, будући да је реч о утицајним и цитираним студијама коришћеним и као литература у универзитетској настави (и то на најпознатијим светским универзитетима. Не захваљујући некаквој оригиналности увида у српску књижевну и културну традицију, него у првом реду због репутације и утицаја у академској јавности, посредством некритичког преузимања идеолошких просуђивања каква у форми хомогенизованих матрица артикулише знатан број иностраних слависта, историографа, политиколога и антрополога, ови аутори не само да дезавуишу и подривају хабитус српске културе на подручју њеног укупног протезања, него укидају вредност пресудним обележјима српске културне традиције и личностима којима је она маркирана, осликавајући српску културу као ретроградну и агресивну по својим инхерентним својствима, а њене најзначајније репрезенте као својеврсне морално дефицијентне културне актере који у другим срединама ниуколико не би могли да задобију онакав статус и значај какав имају у српској.

  • На чему се темеље критике када је реч о конкретно Андрићевом стваралаштву, који је на удару још с почетка шездесетих година?

  • Говорећи о генези, природи и учинцима негативног рецепцијског приступа Андрићевом опусу – у чијем се средишту налази тврдња да писац у свом књижевном делу демонстрира антимуслиманске ставове и поруке, при чему му се у појединим критичким освртима импутира и суделовање у оправдавању и подстицању политичког, па и цивилизацијског непријатељства према босанским муслиманима – могли бисмо да запазимо како је од писца са репутацијом поборника дијалога различитих и супротстављених култура и цивилизација, у околностима измењеног политичког контекста који је у радикалној мери утицао и на промену оквира за проучавање дела овог писца, Андрић све учесталије представљан као мрзитељ босанских муслимана и „један од архитеката злочиначког пројекта ‘Велика Србија’”, чији књижевни рад се указује као „књижевна подршка великосрпској идеји” и „естетика за геноцид”. У контексту актуелних некњижевно условљених оптужби са којима се српска књижевност сучељава, негативни рецепцијски ток Андрићевог дела има најдужи непрекинути континуитет, почев још од раних 1960-их година и писања појединих аутора са упитном књижевном компетенцијом. Уочавајући необичан феномен да степен приписиване кривице Андрићу као писцу и заоштреност критичарског тона према његовом делу градацијски расте у сваком наредном нападу, идеолошки најпрегнантије покушаје дискредитације Андрићевог књижевног опуса представљају зборник радова Андрић и Бошњаци из 2000. године, настао као покушај ‘академског’ образложења потребе за променом назива улице која у Тузли носи Андрићево име, као и две екстензивне студије: Босански муслимани у Андрићеву свијету Мухсина Ризвића, и Андрићевство Русмира Махмутћехајића, објављених 1995, односно 2015. године. Иако су пренаглашено острашћене критичке рефлексије о Андрићевом делу претежно ограничене на бошњачку академску заједницу, оне су проходност у интернационални академски оптицај стекле појавом књиге The Bridge Betrayed Мајкла Селса, америчког изучаваоца односа религије и насиља. У поменутој студији публикованој 1996. године, иначе награђеној признањем за најбољу књигу у избору Америчке академије за религију 1997. у области историографије, њен аутор елаборирајући своју концепцију ‘христославизма’ за најрадикалнијег репрезента српске ‘националистичке књижевности’ са далекосежним негативним учинцима узима управо Андрића и његов роман На Дрини ћуприја, а затим и Његошев Горски вијенац.

     

  • Како гледаш на тематске преокупације које су данас доминантне у српској књижевности? Најпре мислим на тематизацију српских страдања током Другог светског рата, али и рата у БиХ? Зашто се данас писцима приписује тако велика одговорност? Јесу ли то ,,забрањене теме“ које ће у критици обавезно бити обележене као распршивање национализма?

  • Увидом у писање неких међу значајнијим светским изучаваоцима јужнославистичких тема (Ендру Баруха Вахтела, Рајнхарда Лауера и Сабрине Рамет) и компаратистима (Дејвида Дамроша) могли бисмо да уочимо како се безмало по правилу све књижевне тематизације српског страдања у два светска рата (нарочито геноцида у Другом светском рату на простору НДХ) идентификују и санкционишу као облици испољавања агресивног српског национализма са аутовиктимолошком основом. Заузимајући априорни став да књижевно евоцирање српског страдања – у драми Голубњача Јована Радуловића, романима Добрице Ћосића, Слободана Селенића, Војислава Лубарде, као и у претпостављеним алузијама на неравноправан статус Срба у југословенској заједници које се у појединим интерпретацијама приписују идејном подтексту песничке збирке Вучја со Васка Попе и романима Хазарски речник и Унутрашња страна ветра Милорада Павића – подстиче на поделе и ствара подлогу за сукобе, именовани критичари истовремено презентују такву слику о српској литератури која би сведочила о директној повезаности тематских преокупација српских писаца из 1970-их и 1980-их година са крвавим распадом југословенске државе. Привржен вредностима југословенске културе, Вахтел – упркос томе што примећује отклон од југословенства и националистичку реторику најпре међу интелектуалцима у западним југословенским републикама, док за Крлежу тврди да је својим романом Заставе засновао партикуларистички културни образац који тек доцније прихватају српски писци – окривљује управо српске писце (пре свих Павића, Ћосића и Селенића) за „делегитимизацију наднационалне политике” и „растурање југословенског јединства”,  односно за „довођење у питање основе савременог, као и историјског братства и јединства”.  Полазећи од уверења да би свако књижевно бављење српским страдањем требало да се посматра у контексту могућих последица инструментализације ове теме, као и у домену замишљеног легитимитета који поменута дела дају ‘великосрпском национализму’, још већу критичност Вахтел изражава према делима која отворено проблематизују „питање хрватске ратне кривице”.  Слично Вахтелу, и Сабрина Рамет апострофира наглашену кривицу српских писаца чије интересовање за национално страдање у Другом светском рату види искључиво као националистичку идентификацију са позицијом жртве, док харвардски компаратиста Дејвид Дамрош сматра како је алузивним актуелизовањем српске угрожености роман Хазарски речник „потпомогао у вођењу ка оној смрти за којом је највише жудео, уништавању мултикултурне Југославије”. Осим тога, тумачећи песму „Споменик незнаном песнику” Дамрош изриче суд о Павићу као антисемитском следбенику „пре-нацистичке традиције слављења крви и тла, симбола етничке укорењености који су по правилу мобилисани против Јевреја”.  Изношење оваквих и сличних ставова, посредством којих се српско страдање означава као нелегитимна књижевна тема, указује на бројне недоследности и парадоксалности, уз занемаривање упоредног контекста. Најпре, уколико именовани критичари српске литературе афирмативно вреднују Кишово књижевно обликовање јеврејског страдања (имајући притом у виду и његове експлицитне ставове о потреби успостављања дистанце писаца према „стварности логорā” као доказа њиховог моралног дигнитета), дискриминаторан однос према истоврсном тематско-мотивском комплексу у којем се Срби појављују у својству жртве у време два светска рата не говори у прилог очувању њихове критичарске доследности, осим ако не постоји вредносна хијерархија народа над којима је извршен геноцид. И друго, посматрано из шире културно-политичке перспективе, Вахтелова тврдња о првостепеној одговорности српских писаца за нарушавање међунационалних односа у социјалистичкој Југославији – која је, наводно, у првом реду проистекла из књижевних преокупација литерарних стваралаца који су се бавили српским страдањем – обесмишљена је свешћу о томе да је током целокупног постојања друге југословенске државе у јавној и политичкој употреби опстојавала злокобна пропагандна флоскула о ‘великосрпском хегемонизму’ (чак и у програмским документима комунистичких власти, и то након извршеног геноцида) и на тај начин функционисала као знатно далекосежнији чинилац угрожавања међунационалних односа од српске књижевне аутовиктимизације.

  • Уколико бисмо морали да издвојимо неке ауторе, који су то писци наше савремене књижевности за које можемо да кажемо да обликују идентитет српске књижевности у првој четвртини 21. века?

  • Међу писце за које би могло да се каже да обликују идентитет српске литературе у 21. веку налазе се старији аутори чије писање мањим краком сеже и у 21. век, попут Радована Белог Марковића или Милована Данојлића, затим Александар Гаталица, Владимир Тасић, Давид Албахари, Горан Петровић, Лабуд Драгић, затим писци млађе генерације Кецмановић, Владушић, Маловић, као и најмлађи Филип Грбић. Међу песницима издвојио бих Милосава Тешића, Мирослава Максимовића и Ивана Негришорца.

  • Који пројекти од капиталног значаја сматраш да недостају нашој књижевности – критици, теорији и историји?

  • Без обзира на то што су индивидуални истраживачки подухвати у појединим случајевима донели научне резултате чија важност каткада премашује значај сазнања насталих колективним напором у институционалним оквирима, не мислим да српској култури и књижевности недостају капитални пројекти. У том смислу, на пример, указао бих на смисленост одржавања научног скупа „Српски културни простор: устројство, проблеми, вредности” у Матици српској претходне године.

  • Можемо да закључимо да интересовање за српску књижевност од стране Запада траје веома дуго, али да се и после озбиљних напада од стране значајних имена, она ипак очувала. Шта би то требало да нам говори?

  • За давање адекватног одговора на ово питање потребно је да ипак прође још једна или две деценије. У овом тренутку, мој одговор не би био безрезервно оптимистичан. Наиме, напади на Андрићево дело не јењавају и његов релативно стабилан статус у славистици на Западу условљен је, осим потврђене уметничке вредности, и тиме што се у постјугословенском периоду он сагледава мање као српски а првенствено као југословенски писац, услед чега би евентуално политички мотивисано прихватање бошњачких оптужби о ‘великосрпском’ подтексту Андрићевог дела уједно подразумевало и претходно промовисање Андрића у писца који у првом реду припада српској књижевној традицији. Међутим, без такве врсте ограничења третиран је рецимо Његошев Горски вијенац и национални културни ангажман Вука Караџића. Чини ми се да је пракса уврштавања ове две маркантне фигуре српске културе 19. века у хронологију ‘великосрпских пројеката’ у толикој мери уврежена у идеолошки борнираној историографској и политиколошкој литератури која се бави међунационалним сукобима на простору бивше Југославије да је тај процес, макар у литератури тог типа, нажалост постао иреверзибилан.         

  • За крај, која је твоја Поента? 🙂

  • Да овај разговор не буде узалудан. 🙂

Интервју водила: Гордана Ласковић

Посета: 286