најежени,
бакарни точак

са кола у којима седи слепа Фортуна и држи узде чије златне, звечеће жвале разваљују уста предака,

                        човечанства,

                                               Мајке Земље.

је јутрос зажвакао
дрвени плуг и закотрљао се на запад,
у потери за Оцем Сунцем и

удубио му лобању
преполовио кључну кост
изобличио карлицу
смрскао грудни кош 

а вилицу, оставио

на распараном везу
ружичастих, конац-мишића и нашивеним,
жутим, цибзар-костима

да скоковима опева Фортуну,
на још једном
путу
око Себе