• Уредница си омладинске стране у “Дневнику”. Како изгледа уређивање из твоје перспективе, колико времена захтева, колико је награђујуће?

  • Будући да омладинску страну “Твој лист” у Дневнику уређујем већ три године, колико и излази, могу рећи да сам се поприлично уштосила и нећу лагати ако кажем да је тако већ од другог-трећег броја. Ту страну сам покренула јер сам желела да дам глас младима у новинама које имају скоро 80 година дугу традицију, а чија је читалачка публика поприлично старија од нас младих. Тако да, уређивање једне стране ми изискује свега три-четири сата у току дана, некад мало више, некад мало мање, све зависи од главног интервјуа. А колико је награђујуће – изузетно. Најпре ме усрећује то што знам да сам окружена сјајним младим људима којима имају шта да кажу и покажу свету (с обзиром на то да сам највише интервјуисала особе које лично знам и с којима се дружим), али и што ми пружају прилику да њихове мислим пренесем у тај свет. Награђујуће је и што знам да у медију за који радим увек има места за све нас, само треба питати и урадити.

  • Какав је твој поглед, да се надовежем на твој одговор, на положај младих у нашој земљи? Колико је њиховим стваралачким могућностима – у најширем могућем смислу схваћено – спремно да се изађе у сусрет?

  • Мислим да, пре свега, то зависи од врата на која покуцају, што не ствара добру слику о томе какве су њихове могућности код нас. Младима треба отварати што више врата како би их она на граничним прелазима у једном смеру најмање занимала. И наши млади имају подједнака интересовања и капацитете као и млади широм света, али немају исте могућности. Разлози за то су разни и чини ми се да ми већина њих није ни позната. Ипак, с друге стране, живимо у дигиталном свету где свако има подједнак простор да се изрази, али је нефер ограничити их само на виртуелни свет кад још увек имамо и овај реални у ком дишемо и суштински живимо. У интервјуима које радим са младима, приметила сам да већина њих жели да оде из Србије, а поприличан број их је већ вани. То је поражавајуће, бар мени, кад их чујем и видим колико нису најсретнији што су у ситуацији да напусте Србију, али су свесни да је то њихова карта за будућност. Сваки тај “одлазак” обавезно остављам у текстовима не би ли неко, ко треба, то уочио и можда урадио нешто да задржи сав тај потенцијал који имамо.

  • Чиме се, примера ради, одлучују да баве они који се одлуче да остану?

  • Хм… Углавном су такви већ запослени на факултетима или у иностраним IT фирмама. С друге стране, има и оних који живе у мањим местима, па им у оптицају није ни одлазак у већи град, а камоли ван државе. И фотографи. Они исто остају.


  • Наша обавештајна служба јавља да се, осим новинарством као занатом, бавиш и преносећи искуства на млађе, у оквиру организовања журналистичких радионица. Каква су твоја искуства по овом питању? Како млади гледају на новинарски хлеб са седам кора?

  • Не гледају тако уопште. С једне стране ми је драго што су свесни свега, па се не залећу као што сам се ја залетала, а с друге стране ми је страшно јер је то пут којим новинарство као професија пропада и губи на квалитету, значају и свему ономе што би требало да су његови императиви. Клинци су одушевљени писањем и слободом коју имају на нашим радионицама, али нико себе не види у томе и кад одрасте. Разлози су углавном ти да себе виде у нечему другом (и, замисли, они још нису у том узрасту да причају о одласку из Србије), а новинарство им је као хоби или нека ваннаставна активност која им добро дође да не морају да уче код куће.

  • Како је изгледао твој тренутак одлуке да постанеш професионална новинарка? Притом, у времену када је, захваљујући таблоидизацији и аматеризму, новинарство као професија – како многи данас говоре – изгубило од свог некадашњег сјаја? Да ли си имала, и ко су били, твоји новинарски узори?

  • Е, мислим да ће те овај одговор изненадити. Никад нисам маштала о новинарству као професији (мада се јесам њиме аматерски бавила од малена), а онда је дошао тренутак да се упише факултет и желела сам да то буде глума на Академији. Међутим, будући да нисам успела да је упишем, новинарство ми се учинило као нешто најсличније томе, а да притом знам како се ради и да ми није страно и да ме не чекају још четири године учења којечега што ме баш не занима. И тако, дипломирала сам у року и почела да радим. Имала сам луду срећу да нађем своје место у свету новинарства, али план ми је да га у неком тренутку препустим другим колегама.Тако да, нисам имала никакве узоре. Водиља ми је била жеља да посао радим савесно и да се никад не кајем због написане/изговорене речи.

  • Шта планираш једном када своје место препустиш другим колегама, уколико данас није помало незахвално говорити о дугорочнијим плановима?

  • Планирам да остварим свој двадесетосмогодишњи сан, а то је да се вратим у своје родно село, Српски Итебеј, узгајам воће и поврће, држим животиње, покренем неку органску производњу и постанем врхунска куварица (али то само за мени блиске људе).

  • Какве чари поседује Српски Итебеј, те би био у стању да те украде од Новосађана? Или се, пак, оваква одлука пре темељи на одлуци да се бавиш узгајивањем воћа и поврћа?

  • Одлука се темељи на томе да живим у средини која ме испуњава и да будем окружена више природом, а мање људима. Тако да, Српски Итебеј не може да ме украде, ја сам та која жели да побегне од Новосађана и да се врати својим коренима. То ми је одувек била жеља, јер нисам тип који воли гужву, бетон, живот над и под туђим главама, стриктно радно време, газде и слично. Тренутно имам ту срећу да ми је радно време флексибилно, а да су надређени више пријатељи него газде, а сваке недеље путујем по селима у Војводини (радим серијале репортажа о селима), па ме то држи у граду, други разлози не постоје.


  • Имали смо прилике да објавимо једну твоју песму – надамо се да ћемо имати прилике за још низ – те нас занима, ко су твоји песници? Када си, и како, осетила потребу да пишеш, и да написано поделиш са оним ко би хтео да чује или прочита?

  • И то је почело у Српском Итебеју, кад мало боље размислим. Тако да, била сам у првом разреду, нешто пре бомбардовања ’99. Деда ми је поклонио књигу Гвида Тартаље “Дедин шешир и ветар” (из 1960. године), коју и дан данас радо читам. Мој песнички точак су покренули и Јован Јовановић Змај, Моша Одаловић и Момо Капор. Редовно сам, још од вртића, учествовала у Читалачким значкама, па сам добијала књиге поменутих аутора, а будући да сам знала да читам много пре поласка у први разред, десило се и то да ми је некад лакше да се изразим у стиху. Своје стихове сам понекад слала на такмичења и то на наговор учитељице, али сам своју поезију, заправо, крила до другог разреда средње школе. Када је дошло до тога да мој разредни у средњој прочита моју импровизовану збирку нажврљаних песама, а потом и родитељи, онда је мама дошла на идеју да ти редови добију праве корице и праву штампу. Тако је 2008. године настала моја (прва, али надам се не и последња) збирка песама “С друге стране носа”. Реакције људи који су прочитали објављене песме подстакле су ме да покренем блог “Мој такозвани свет” и ту објављујем и приче и песме.

  • У једној од твојих новијих објава, насловљеној “Врисак”, постављаш питања која, чини ми се, произилазе из доживљавања света, са свим његовим парадоксалностима (мени лично најзанимљивије примећивање да смо робови ствари које смо сами произвели). Како видиш свет пре и за/након вируса који је, чини се, добар део планете избацио из равнотеже? Да ли си оптимистична по питању промене човекове свести, можемо ли се померити са “фабричких”, или, боље рећи, “фабрикованих” подешавања?

  • Хух… Мислим да смо, нажалост, превише заглибили у муљ човечанства, тако да нас један вирус неће ничему научити. Не кажем да нам треба још пет вируса или да корона траје још пет година, али мислим да смо временом створили неку нову “равнотежу”, илити атмосферу, од које не можемо побећи уназад, али можемо успорити пут ка напред (кад кажем “напред” не мислим на бољитак). Неке ће све ово само подсетити шта је најважније у животу, које су наше суштинске потребе, неки ће профитирати, а има и оних који нису читаву ситуацију ни осетили, али ти људи већ живе таквим животом да им не треба корона да им објасни не ствари. Нажалост, таквих је најмање, али бих радо свет и препустила њима уколико дође до апокалипсе и преживе само они који су до сад највише и поштовали планету и живот. (То ме поново враћа на жељу да се вратим на село од ког сам, стицајем околности, “побегла” у нади да је то само привремено.) Увек је важило да најјачи опстају и побеђују, али мислим да смо временом искривили слику ко је најјачи, шта то значи и која су правила. А како се све креће, па се у исту реку не може ући двапут, тако се ништа не може двапут проживети, а камоли вратити на старо у оном исконском смислу.

ЗА ДЕДУ…

Трудим се да премотам филм, мада је тешко
јер у оваквим тренуцима све постаје теже…
Присећам се и бележим шта ће све из сећања
за тебе вечно да ме веже.

Почетак нашег дружења познат ми је
са пар слика,
а откад ме памћење служи, имали смо
много лепих прилика.

Сећам се да смо бацали твоје капе
на брескву не би ли се опрале на киши…
Играли смо се дошутирке, стално си ме масирао
и вечито смо се мерили ко је виши.

Планирали смо да мотором одемо до
Месеца на путовање,
међутим, најдаље што смо отишли било је пешака
кроз њиве до оџака циглане.

Када сам се из досаде правила да ми је лоше,
у по ноћи би са мном улицама шетао…
И сваки пут бисмо били забринути и тужни када
би Тубиша поново из дворишта побегао.

Моје ижвакане жваке би лепио на гаражу
и као лепак их користио,
а у башти би процветало „Леа и Мики“ које
си у пролеће посадио.

Водио си ме на Стари Бегеј где смо међу
трском седели и пецали;
и у 50-ој си радио стој на рукама, а након грљења
при растанку би се као војници поздравили.

Раније смо недељом долазили на ручак,
а ти би и пихтије правио.
Када би ставио моје наочаре, Ленонке,
на Гандија би личио.

У сваком случају, све слике су лепе и
трудићу се да ми у срцу вечно стоје;
а сада дижем десну руку и салутирам, деда,
само у име твоје!

  • За крај – која је твоја поента?

  • Моја поента је да радим и живим тако да ме то чини срећном, а да не утиче на друге у негативном смислу. (А стварно не знам кога здрав парадајз из итебејске баште може да унесрећи…) Моја поента је да, уместо илузије да ћу променити свет тако што ћу радити оно што други очекују и што је другима прихватљиво, заправо променим најпре себе и свој свет чинећи оно што пре свега ја очекујем од себе и што је мени прихватљиво. И рада сам да своје поенте делим са другима који у томе виде смисао и радост.

    Посетите Леин ТАКОЗВАНИ СВЕТ.

     

Посета: 392