Балкан, то је тло хаотично, самосвојно. Ишчезнућа су лака и нужна. Кретања, мешања, буке и плуралитети учинили су наше археологије тако замршеним. Наша вера у време по искуству је не више од конвенције. За наше трајање, неометано, као да је још увек с времена на време потребно тврдо слово сигурности, а историја, увек и свуда без слепих поверења, одвија се овде између документа и мита. Сеобе, муке и недостатак трагова: стиснутим зубима свако је у својим устима носио горке незавршене Одисеје.

     Да, у бурама тако својственим и честим, где све лако почне да губи обрисе, нама су потребни докази и охрабрења. Треба нам (и кроз векове смо их имали) две врсте, не Истина, већ истинитости. Једно је материја, постојана, недвосмислена а друго је истинитост поетска, или, тачније речено, чврсто уверење да наш језик не служи само комуникацији. А када до тог уверења дође, један народ, макар и самом себи, не чини се једнако узалудним. На земљи смо поникли, за еп врло плодоносној, на поднебљу, за тихе, меланхоличне и у миру вођене контемплације врло суровом и непријатељском. Да се њима до у крв препустимо, тражимо одломке трајања, парчиће тла, стеновите бедеме, то су наши каменови. А наши каменови уједно су и повремена подсећања, даровнице дугих искустава, спајања онога што смо назвали истинитошћу материјалном и истинитошћу поетском. Такво једно подсећање, данас већ умногоме заборављено, испевао је, исконтемплирао Дејан Медаковић својом збирком песама (1966) о нашим „тврдим пристаништима“. Каменови нису ни инвентар чињеница ни произвољне белешке једног занесењака „духом историје“. Као и све што је писао, и поезија Медаковићева је ерудитна, али не наметљива, исконструисана, беживотна. Једновремено сажета и неомеђена, исказује искуства не само лична, понекад мутна док се иза формулације не пронађе историјски кључ, уопште, усмерена ка ширини која понекад презире свако трајање које се не мери вековима. Својим обликом непосредна, више личи на асоцијативни запис него на чврстом формом изнесену тенденцију. Утолико њена (не)савременост зависи више од потребе да се утврдимо нашим каменовима него од самога облика. Песник је далеко од сваког солипсизма, па чак и индивидуализма, али се не одриче своје индивидуе као чвора чулности и интуиције прожетог колективним и митско-историјским искуством. Да се појединост и једностраност личног гледишта трајно надилазе тежња је која овој поезији даје врло објективан тон. Појединац не само да сукобљен с трајношћу наших каменова постаје ништаван, он постаје одговоран за дела предака и потчињава се неумитности с надом да тако, укинувши себе садашњег, преображава се у онога коме неће измаћи привилегија трајности.

     Поред нарочитог инстинкта за време, у Каменовима као ослонац, као документ, као истинитост у бити влада простор (ако се то двоје, време и простор, још увек могу посматрати одвојенима). Влада географија, али не чињеничка, чисто научна, већ географија метафизичка, она која у топонимима и њиховим означенима тражи сусрет појединца и целокупног искуства једног места, сабијеног у границе тога сусрета и у границе свести која га може појмити. Отуда су наслови песама из ове књиге увек само топоними, без ближих одређења, дати у својој потпуности као да су записи (песме) испод њих језгро читавог њиховог претходног постојања изречено језиком мутног мита (и тиме суштине). Ипак, тај језик мита којим се изражава метафизичка географија нашег поднебља није без истинитости и није привид. За тезе о вечности у Каменовима нема места. Реч је о сталној свести о границама толико животним и меснатим, и реч је о трајности стављеној на бригу и страх од нестанка. Наши каменови су расути, неприступачни, сви пуни сведочења о историјским немирима и о томе где је све нашег живота било, где су се и са чим ломила наша странствовања. Са интересовањем за рубове српске културе, писао је Медаковић и студије и поезију. Из песме „Сент Андреја“:

Прстен звона
Међа је заробљеног незаборава
Куда су се занеле очи
Последњег
Који је још чуо звоно?

     Документ, дакле, сведочење, конкретне границе али и метафизика. Није узалудно исцртавати у себи карту наших каменова и то испуњену искуством Медаковићевих записа. Записа кажемо не супротстављајући их вредносно са поезијом него обележавајући једну неинтенционалну, пасивну тишину односа Ја-каменови-интуиција. У овим песмама нема никакве прокламације и није од важности јесу ли записане или проживљене као спонтани след богатих унутарњих асоцијација. Оне су, међутим, записане и представљају тврдо тло на које се ослањамо у кошмару многоглавих варки језика и поезије. То је она њихова материјална истинитост, она веза се објективном географијом, „преостало камење за које смо ми трајно веровали да није лажно“ како каже сам песник. Сва та сведочанства полифонична су и говоре различито толико да се спозна многоструко живљење наших крајева и средишта. Повратно, од саме песме ка историји, упућујемо се у срж позитивног знања. Свуда је код Медаковића управо камена статичност расположења неподложна краткотрајним страстима и бесовима, стога као да добијамо трајан лик опеваних топонима. Из песме „Манасија“:

Из каменог оклопа
Излаза нема
Једино
Лестве Јаковљеве
Чекају ретке бегунце

     Медаковић настоји да у Каменовима да целовиту слику српске културе прилазећи сваком споменику на начин који му је историјски најпримеренији и највише оправдан. Основ за уношење културних елемената није, међутим, национални него просторни. Стога имамо примере песама у којима се времена и традиције укрштају, од Јазона и златног руна у песмиБудва“ до трећег дела „Београдског триптихона“ који се назива „Griechisch Weissenburg“.  Занимљиво је упоредити Медаковићеве научне радове и студије са песмама које говоре о истом предмету. Тек тада увиди се да готово иза сваког стиха стоји добро проучен документ, материјал, велико историјско знање и легенда из чијег се јединства може читати поетско и поетско се створити. Није без својих законитости устројена оваква поезија и често, доследна историји, она прати хронологију, признаје нужност наслојавања и слојеве смислова. Пре „Griechisch Weissenburg-а“ Београд је опеван као Singidunum, а потом као Бьлградь из времена Деспота Стефана. И свака од тих фаза носи властити сентимент и сопствене разлоге за уважавање и разумевање. Медаковићева поезија обликом је савремена, израза сасвим модерног у времену објављивања ове збирке (1966), али по суштини својој она је дубоко одана прошлости, не само као њен дужник већ и као глорификатор. Песник  препушта искуству да га обезличи и у позадини, на рубовима самог звучања језика чује се смирено приступање ходочасника. Однос је посвећенички и устројен смисленим бирањем, јер Каменова има много више од оних којима је песник одлучио да се поклони. Ако има извесне синтезе у значењу ове књиге, она је и у самом низу наслова који исписују једну историјски важну карту. Она није важна само зато што означава једну богату културну сферу (тако искључива била би тема за интелектуалне педанте) него зато што је уједно и историја живог, непорецивог страдања, историја две линије, културне и страдалничке, које се сусрећу тамо где се каменови једначе са костима, где је историја градова својеврсна историја тела. Гробнице свуда где су каменови, и то нам казују уводна и завршена песма које излазе из низа појединачних споменика и траже опште решење проблема жртве и стварања. У чему је црна тајна градозиданија (како би се то рекло у старом српском језику)? У чему тајна Гојковице? Може ли се и ненамерно страдање схватити са становишта историје као непознатим законитостима вођена жртва?

Врх могиле
Више нам није могуће
Сагледати
Други нека верују
Да газе
Њено завршно камење

     Окренута је Медаковићева песма и будућности, али само утолико што она мора да рачуна са прошлошћу. Свест будућности доноси можда друкчији однос према Каменовима али са становишта онога ко суди и пева, она не може бити лишена варке да је са жртвама готово. Материја има своју немилосрдну истинититост коју наставља да остварује. Тако сагледана историја наликује развоју, сталном грађењу и дозиђивању, али тог света човек није средиште. Има извесне борбе и дијалектике до пуцања напрегнуте у таквом схватању које омогућава да се, најзад, уместо ништавила увиди одвратна величина смрти. Ево како и Медаковић опевава више пута опевану „Ћеле-Кулу“:

У кости је скривена
Свирала прошлости
У кости је зидан
Миљоказ снова
Кост наша: мач и стрела
Кост наша: пецаљка за рибе

     Телом тело прибављајући, из труљења живота бившег до рађања живота садашњег, као по закону и устројству целокупног света, ова поезија има слуха за судбинско. А са судбинским, тешка густина смисла који се не жели. Ипак, Медаковић и даље остаје созерцатељ и ламентатор над једним поднебљем чији се дух и чулност не губе и чија се јединственост може описати стаменитим осећањем Земље (као елемента). Сурови балкански инстинкт за крајности. (Овај би се напис, да то није учинила Исидора Секулић осам деценија раније, називао у свом поднаслову „Белешке једног балканофила“). И заиста, уз не малу дрскост према остатку Европе, могло би се рећи да све заиста велико долази са Балкана. Цивилизација хеленска, византијска, османска и словенска (па делом и романска) или су поникле или се сусреле и додатно развиле на овом тлу. Писменост Грка (отуда и Латина) и писменост Словена, тиме сва три велика писма европске цивилизације. Личности Александра Великог, Константина, Јустинијана, Душана, страховити ауторитет Хомеров, Платонов, Аристотелов, митске дражи Олимпа и чудно, до у крв присутно осећање старине и почетка. Као извориште европске културе и његов темељни део види Балкан и Медаковић, и чине нам се ове песме његовом невеселом апотеозом нашем тлу. У тренутку када неповерење у наше каменове постаје све веће, ова књига можда може казати још неку важну реч.

          Аутор: Лазар Буква

Посета: 427