Зрела је пшеница
Пољем полегла, у глиб
Намочена. Једе свој
Грумен као матица

Свој пород… На пријестољу
Обамрлост руководи, само вјетар носи.
Све је зрело за срп;
Живо што лелуја и оно што ће да ври.

Медвјед скрнави тајгу,
Плаши у име Велеса,
Крије поругу у трагу
Мамећи ловце у клопку

…окриље ледених статуа.
С’анује у оку.

(из књиге “Робови Моране”)