Замахнула је синоћ крилима птица
Испод прозорске даске у завичају
Додирнуо ме ветар плаветних брда
Под којима преци мирно спавају
Ујутро склоних полен са лица
И пупољке пролећне помиловах присно
Од бехара ће у лето напупети трешња
Да ли ћемо се и тада желети исто?

Плашим се ове девојачке бољке
Ових птица које у стомаку клопарају
И да у лето ћемо се угушити на жеги
На жеги, истрошени и далеки
И од стомака ће нам остати шупље шкољке.
О како дражесни и нежни сада ми смо
Али кад сажваћемо све напупеле трешње
Да ли ћемо се и тада желети исто?