Замисли, у дрвету си.
Унутра, шупљина, мрак и стенице.
Покушаваш да се успнеш,
А да не узнемириш сову.
Раширио си ноге и руке,
Гребући ноктима уложио напор,
За који ни свестан био ниси,
Да поседујеш у гушљивом мраку.
Опет проклизаваш и опет падаш,
И опет улажеш крајњи напор,
Сад већ знаш за клизава места,
О која си се спотакао.
Вереш се и даље кроз бездан дебла,
Питаш се јеси ли у гробу
Ипак мучно успињеш се даље,
Не марећи за крв и поцепану гардеробу.
Дашак ваздуха осећаш,
И светлост се помаља жива,
Грабиш горе све брже и јаче,
Израњављеним удовима.
Избио си на површину,
Сузе рониш али не од јада,
С крошње видиш сваку срж и суштину,
О, какав си плод ти сада!