ОДУМИРАЊЕ ЗА ДВЕ ОСОБЕ

Церим се јер си и ти заборавила
Ту истанчану уметност лажи.
Гледам како ти се осмех губи с лица
Док се сећаш заветне истине мојих речи.

Некада смо и ја и ти обашка
Срећни били. Дечја невиност је блажена
Не због одсуства преваре и лажи
Већ спремности да се у исте поверује.

Одрасли смо. Више не умемо веровати,
Сплетови и преплети су свезали веру
Што подно таквог клупка не жели
Да се више помаља с источником светлости.

Кажу да се пост-модерна то зове;
Али се питам да ли сам ја „пост“, као
Енглеска статива, а ти „модерна“ јер
овлаш знаш шта се носи ове сезоне?

Не, неће бити да је то у питању:
По среди (или суботи) је пре да
Одумиремо полако, дан по дан,
Пољубац по пољубац, поклон по поклон.

Да ли знаш како се зове престоница Аризоне?
Авеса тог има у поприлично генеза;
Сведок је да смрт рађа живот, али се ја питам
Да ли постоји пост-смрт, помодно срочено?

Било како било, (или не било)
Желим да ти уручим позивницу за одумирање
Удвоје. Баш у овој ресторацији
Док нас флајке вина охоло гледе.

БРАЗДАЊЕ

Млад сам.
Ал’ су старе руке моје.

У бразде ми се увлачи
Светлост свеће
С којом навиру
Мастионице повести.

Тастатура стамена није,
Пламен је може истопити:
Попут воска јој
Запечатити судбу.

Пластика је чудна твар:
Гипка к’о Најада
А крта к’о бајат крух,
Није ткање, јест’ имање.

Као јегуља пет
Сјаји ми се ручна кожа,
Прелива се моја мис’о
С екрана на хард,

Ал’ умире путени инпут
Како Јејтс заповеди,
Плам по плам
План за план.

Млад сам.
Ал’ су старе руке моје.

БИЉЕТА

Ако су нам возови спори,
станице су још спорије.

Звиждук је гласнији, а пољубац дужи.
Док га осећаш како тутњи питаш се
Да ли он чује тум твога била?

А остаје тишина.
Увек остаје тишина да
Хучи и шишти до следећег писка.

А он чека.
 Миран, раван и нем,
Да се скопча и да га укопчају.

На окнима се пресијава спремност за покрет,
Ноћ га лагано гута док не прожде он њу,
Изнебуха.

Неко је доцкан, а неко изгубљен,
Машиш ли ти вагон или вагон тебе?
Нађи кадрог ишкрабаног дизела.

Само cave, ту шверца више нема,
Биљету покажи да платиш фар,
Ту седи.

Ако су нам возови спори,
станице су још спорије.

ОКУЛАРНИ КАЛЕИДОСКОП

Таворе тајга, тресет и тунда
Анахроно ишчупана и
И заривена подно брда
Што га круни Дунав до метоха
Разасутог удолином.

Све се некако располутило,
Капела, кривудава кретња
Четврт препеченог хлеба и
Котачи на пола сата
Што касне за поездом

Магла је оставила слеђени Zeit
Пољупце уске и витке,
Лепетаве лабуде лагума
Глибави кал покрај реке
Што једном постаће чачак.

Још мртви походе Диса
Све могиле капију ковану стежу
Што попут хајдука има радно
Време веома вршно
И билетом закукољено.

Пројекција међ шубаром и шалом
Водњиве прави станке,
Ал’ меморисати не може, већ
Сликају њу у трену
Док дами дах дамара.