Полазећи од претпоставке да је језик човјека само материјализована свијест, а под језиком мислимо на његов начин изражавања, начин говора и остало што прати причање; и од претпоставке да се свијест човјека мијења и прилагођава његовој непосредној околини, дакле, да је она само производ његове околине, посљедица односа међу њим и околином (и другим људима као и неживим стројевима), што би се, бар већ досад, требало прихватити као чињенично стање ствари, описати тековине поезије престаје бити толика ноћна мора и олакшавајуће и освијешћујуће.

                Почнимо прво од сљедеће претпоставке (што вјероватно није претпоставка, него опет, стварно стање ствари): сваки феномен, па и под тим поезију, можемо искључиво у цјелости схватити тек онда кад нам је при измаку, кад је већ сасвим јасно шта је био и да престаје бити, и само можемо схватити то што је било, али не и наслутити шта ће бити. Тако нам сљедбује сљедећи закључак: савремене тековине поезије стварно јесу на измаку, стварно се налазимо у праскозорју нових језичних форми и нових облика изражавања, макар и ако је неизвјесно кад је то „скоро“ у скорјашњем измаку. Гледано с ове стране, стварно се ништа неће моћи допринјети икаквој анализи више, јер се нема шта додатно говорити о њој.

                Примјећено је, о томе је говорено, како је савремена поезија „лоша“, као да је то нешто урођено њој искључиво и да поред пар бисера што се нађу сваке године, остатак, из какве-такве објективне анализе, није добар. Међутим, ми овдје говоримо да то није кривња поезије саме-по-себи (јер тврдити да производи људске свијести имају неке инхерентне особине попут ових би значило да и људи такође имају неке урођене особине, непромјењиве, противрјечило би нашој првој претпоставци о људима као производима своје околине). Наиме, ми видимо да је та поезија шаблонска, једна имитација минулих форми и начина; и колико год те репродукције могу бити вјеродостојне (а има их) оне и даље остају само копије, не искрена дјела поједница, него реакција на околину која се мијења брже него што се они могу прилагодити њој, и при том не доприносе кретњи свијести према нечему новоме, него вртњи у чаврнтији.

                Под изјавом да се околина мијења брже од њих ми мислимо на стварну, примјетну промјену. Никад прије нису савремени догађаји показали крхкост друштва у којем јесмо, и неке противрјечности које опстају у самом друштву. У задњих тридесет година, историјске промјене које смо видјели су биле само реакционарна гибања која смо свршили у XIX вијеку и стога није ни било могуће остварити нешто ново. Тако и поезија настала у тој новој, а старој свијести има призвук и изглед оног што се писало XIX вијека, али нема исте материјалне околности да би се свијест обликовала у искрену и одговарајућу. Не, она је само, као што смо рекли, кадикад вјеродостојна манифестација оног што је било, а чешће ипак, осредња набадања епитета. Није ни на одмет примјетити да су се историјске тенденције поезије рециклирале и прилагођавале, али да то није противрјечност нашим тврдњама, пошто су оне опет оствариле нешто ново, бар указале контрапозитив и дале могућност даљим размјенама.

                Симптоматика у поезији је до сад и лаику јасна. Нешто ту не одговара наспрам оног  са чиме смо упознати кроз образовање које стичемо, па и кад одемо само тридесет година назад и читамо поезију ’90-их. Историја је, бар за нас, стала тих тридесет година; али опет се покренула у скорјашње доба, и зато тврдимо да су ово сад што видимо посљедњи трзаји једне поезије медиокритета на измаку. Зашто то тврдимо? Јер тек сад улазе у ширу свијест неки од проблема наших друштава: од најновије епидемије, до расељеништва, привредних прилика итд. Поезија је, па и сваки облик људске свијести, тјесно повезана са друштвом и његовим стањем. Ако смо могли тридесет година претварати се да се у поезији ништа не дешава, нисмо то радили јер смо хтјели, него јер нисмо могли другачије. Поезија је производ наше околине, јер је језик производ свијести.

                  Ако наставимо овом логиком, сљедеће што би се требало уочити је онда ово: колико год ми хтјели у неком датом тренуту успјети описати оно што је било, ми то не можемо, јер се просто још није свршило. Тако ни поезија не може се нагло преокренути, не може бити поетске револуције, јер ми нисмо (а под ми, то је друштво такође) у стању, физичком и психичком, остварити је. Ми још увијек можемо искључиво наслућивати шта те нове тековине могу бити, и свакако можемо увијек (као што ми сад радимо) разрађивати неке нове „нацрте феноменологије новог ирационалног“ и остала језичка паламудисања.

                Даље, ако стварно доведемо ову логику до краја, поезија ће увијек постојати, искрена поезија при наглим друштвеним промјенама које ће утицати на нашу свијест и остварити нове форме. Онда ће дакле и поезија увијек бити непотпуна, јер ће ове промјене увијек доводити до нових противрјечности и нових сукоба. Па тако, ако је вјеровати људима, у једном трену (можда никад) ћемо превазићи све наше тјелесне потребе и поезија ће постати – сувишна.

          Ово је најважнија противрјечност поезије. Није важна толико њена унутрашња противрјечност и међурјечна кретања у самој пјесми, колико је важна њена спољашња противрјечност. Поезија је посљедица промјена и противрјечности друштва, а друштво је хладнокрвно према поезији. Свијест човјека зависи од његовог друштва. Револуционарна поезија је оксиморон, јер је поезија само оно што можемо у нашем суженом видику осмотрити и анализирати, и то најквалитетније кад је нешто на измаку. Бој је против вјетрењача мислити да ће појединачно дјело, колико год наизглед се чинило револуционарно наспрам остатка, утицати на осталу поезију. То је просто нереално.

                Тако ми сматрамо да је најбоља ствар што пјесник данас може урадити јесте мислити и мислити са другима, а не писати. Јер је лако писати, тешко је примјетити измак друштва и категорисати га у већ познате технике унутрашње противрјечности поезије.

Аутор: Милош Пуђа

Посета: 41