(Мелодија и акорди, КОВ, 2006. Превео: Томислав Бекић)[1]

    Позната је и помало већ до подразумевања доведена свезнадарска страст Теодора Адорна, тог Мановог пријатеља и саветника у питањима музике. У кругу немачких емиграната, на неколико километара међусобне удаљености, у том релативном суседству за иначе врло простран Лос Анђелес, настајала је и настављала се интелектуална комуникација оних својевољно, гневом и разочарањем из „немачког духа“ искорењених, очајно примораних да се према том духу одређују, да мисле његову судбину мислећи тиме и своју. На радост пробуђене идеје о Доктору Фаустусу и на радост Манове свести већ поприлично упућене у проблематику будућег писања, појавио се Адорно, својим знањем надмоћно довољан да испуни Манову потребу за егзактношћу. Знао је Томас Ман за своју о музици већ натпросечну обавештеност, а знао је и за тријумфујући презир стручњака на сваку пукотину у познавању и излагању, нарочито оном које настоји да делује аутентично и суверено. Већ увереног у Адорново знање, утврдила га је још више једна задивљена и у претеривању истинита реченица музичарке која је са Адорном раније сарађивала. „Сјајан је! Он зна сваку ноту на свету!“ казала је, а у Ману је та украсна похвала појачала слободу поверавања. Тада почињу сталне консултације, вишечасовне Адорнове анализе и доцирања и Манове брзе и богате белешке. Након неколико завршених поглавља, Адорно, једнако у музику упућен колико и у филозофију и у књижевност, пратио је у целини развитак дела, предвиђао и осећао куда се структура креће, како се унутар себе развија, и с тим у складу давао Ману стручне музичке савете. Али није Адорно служио само као инвентар научних чињеница и као стручњак за стање модерне музике, он је, вероватно онда када је у Фаустусу угледао велики роман будућности, зажелео да у њега уђе изворношћу своје мисли и оригиналношћу своје фантазије, свестан да његова чисто информативна улога у смислу подучавања Мана финоћом научних знања, неће бити највише што писцу може да понуди и себи обезбеди у интелектуалном свету Фаустуса. Није се Адорно могао плашити анонимности. Његова делатност већ је била призната као важна у пољу филозофско-социолошком, али и у пољу музиколошком. Његова жеља била је заправо својом мисаоношћу надићи чисто чињенично утемељење Фаустуса које се може остварити и самим обилним проучавањем музичке науке. Да Фаустус буде ојачан и једном нарочитом музичком филозофијом и имагинацијом, то је била његова жеља. Отуда у једном писму он и саветује Ману да се, ако је то могуће, више обазре на његов мисаоно-имагинативни допринос музици, него на првенствено тражену егзактност. Ман је од Адорна научио много и утврдио своју сигурност онда када залази у подручја исувише стручна за једног, ма колико ерудитивног, писца. У складу са поступком монтаже који образлаже и у писмима Адорну и у Настанку Доктора Фаустуса, преузео је Ман читаве пасусе из Адорнових студија, а вероватно и многе речи из усмених њихових саветовања. И заиста, на основу писаних докумената о настанку овог романа, сигурно је да су се чисто стручни разговори и опаске из области музике усмено одвијали, јер у самим писмима нема о томе много говора. Сачуване су, додуше, неке Адорнове белешке, по својој природи, само тезе за развијање једног разговора, а за читаоца доста шкрте и за лаика незанимљиве. У писмима њиховим, међутим, тек понека алузија на разговор који се догодио или који тек треба да се догоди, и много тема с музиком неповезаних, а за роман, на чудан, можда тек узгредан начин, значајним. Развила се једна преписка, један другачији ниво разговора, из потребе да се дотакне и оно што није чисто везано за композицију романа. Довољно пријатељска да буде распричана и довољно уздржана да остане интелектуална, та преписка тек је у најмањем свом делу хроника свакодневице. Развио је се тај разговор, та богата и понегде мисаоно супротстављена комуникација, у једну врсту приватне есејистике два у много чему различита човека, са различитим погледима на догађања и на оно што се већ догодило, али и са различитим начином писања. Адорно и у писмима као да ствара своје студије, сав пун асоцијативне досетљивости и доследности свом филозофском стилу до мере да Ман његов приступ шаљиво назове „исувише професорским“, стручан и без немарности према језику чак и у чисто пријатељском дописивању, али непосредан у својој озбиљности и посвећености, што је учинило да се једно писмо, без много исправки, објави као есеј о  приповеци Томаса Мана. Неке веће знаке интимности, поред редовног поштовања према великом писцу, испољио је Адорно тек након неколико година стручног саветовања и пријатељског саживота. Суштина његових писама остала су проницљива запажања о производима историје и културе.

     Другачији био је Ман. Уз обазирања на свакодневицу у њеном профаном виду, размишљао је он, користећи се чињеницама свог непосредног искуства, о будућности не само свог дела већ и свог живљења, и не само своје судбине већ и судбине народа из којег је потекао, а према коме је, одбачен и самовољно и од њега самог, изабрао да се осећа туђинцем. Питање Немачке опседало је ова два духа и у много чему потискивало сваку наду у могућност неке будуће, од националсоцијализма морално и фактички испране земље, способне да се у Европи и међу народима Европе достојанствено постави као поседник једне традиције и историје, а да не буде вечито подеснија непостојању него постојању. Та традиција за коју су обојица утврдили да јој неизоставно припадају, за коју је Адорно казао да му је „дала све, па чак и могућност да се противи тој традицији“  није могла оправдати након рата помало забораван дух са идејом оживљавања нове, снажне Немачке међу интелектуалном емиграцијом у САД. Исувише је била јака одбојност према идеологији анти-живота толико раширеној међу Немцима за 12 година ратне и предратне власти, да се је и сам послератни сусрет са домовином осећао као тешко бреме нелагоде за осећајности исувише свесне онога што се десило и исувише уплашене за оно што ће се дешавати. Преломио је тај морални завет емиграције Адорно својим повратком у Франкфурт и настојањем да поново оснује „Институт за друштвена истраживања“. Звучала су прва франкфуртска писма и опрезно и охрабрено. Помало неповерљивом Ману, известио је Адорно о великој заинтересованости немачких студената, изненађујућој за још постојеће присуство потајног нацизма. Присутна је велика страст према филозофији, толика чак да је Адорну, како каже, од студентских опаски, питања и коментара, било немогуће доћи до речи. Није, међутим, првобитно одушевљење било довољно да одржи целокупно и дуготрајно искуство живљења. Беда свуда, Европа изједена многим политичким болестима, врло отворен сведок о властитој патологији навео је Адорна да онда када се Ман, након неколико путовања на стари континент, већ заносио пресељењем у Швајцарску, започне убедљив талас разочараних примедби и оспоравања. Да је данас свако мање-више искорењен, да је свеједно где се живи, да је важније дело уметничко, интелектуално, него практично питање пребивалишта, да је касно заносити се мислима о некаквој европској традицији онда када је континуитет за више деценија прекинут и сам у себе утонуо, тако је Адорно са франкфуртске стране и погледом на Америку, саветовао писца још увек с незавршеним делима пред собом. И тај се је однос према Европи мењао, увек, међутим, с оспоравањима за Немачку, већ и зато што се и у Швајцарској говори исти језик али нема те „типично немачке“ осећајности која као да је овој страни интелектуалаца везана била са нагонским гађењем и негаторством. Плашили су се немачке сарадње с остатком Европе који би довео до поновне немачке доминације. Осећање кривице било је, заиста искрено и трајно, чак и онда када је и Адорно почео да разумева Манову потребу за Европом, за повратком, за оним што се зове Земља и осећај припадања.

     Два свестрана делатника плодове својих умова трајно су размењивали и међусобно коментарисали. Када је Фаустус већ завршен, Адорно је имао нарочите симпатије за Феликса Крула. Стално подсећајући писца да је то нужно завршити, шаљиво је сматрао то своје стално наговарање као једну врсту егоизма. С друге стране, начитао се и Ман сваковрсне филозофије, од радова о Валтеру Бењамину до Minima Moralia, те, како каже, „врло концентрисане хране која се може читати тек у малим количинама“. Њихов наизменични однос према повратку у домовину настајао је и услед политичких и филозофских различитости. Са извесном сумњом у било какав марксизам, па и онај Адорнове врсте, Ман је ипак замерао свом пријатељу свеопште негаторство, недостатак позитивних решења и предлога, онда када се једном моћном дијалектиком разруше туђе концепције и идеали. Нешто конзервативнији, нарочито у области културе, Ман би и пристао на социјализам али само онда када би се он задржао у питањима друштва, не дирајући у културну традицију и њене властите законитости.

     Различитости, међутим, нису повећавале опрезност према Адорновим музичким и музичко-књижевним саветима. Отворен за сваковрсне приговоре и скраћивања, признао је писац да су савети овог пријатеља филозофа и музичара, били понекад и више језичке него музичке природе, и да је та музичка страна с које је Адорно делу и приступио, била у ствари основа за деловање на целокупну структуру дела, у овом случају када оно ка музичком тежи и доживљава га како начелом свога садржаја тако и начелом своје композиције. Била је та њихова сарадња, у својим супротностима, нарочито подесна за богат развитак, за остваривање једног мисаоно-музичког контрапункта, у фино темпираном континуитету, за дванаест година (1943-1955) преписке, једног трајног есејизирања које је у својој озбиљности, у својој веродостојности и документ о живљењу и смрти (Мановој) којом се завршава. Без основе, заправо у својој основи прекинути, два туђинца чија се домовина у међувремену изгубила а прилике их приморале на припитомљавање осећања туђине, онда када том осећању нема супротности (домовине) да га држи у напону, исписали су и своја дела и ову кост сведочанства о времену и интимним временима, која можда доказује да би нуђење позитивних решења, како каже Адорно, „ишло на руку неистинитом“ и довело до поновне историјске пукотине какву су изазвале идеологије гвоздене јасноће и позитивности тоталитарног. Скептично уверење да се мора истрајати у негацији и у „аскези према исказивању позитивног“ као да се показује спасоносним.

[1] Преписка је на немачком по први пут објављена у издању: Briefwechsel 1943-1955, Suhrkamp, 2002.

Аутор: Лазар Буква

Посета: 133