Лађа, обла и глатка као лобања, кркљала је и њихала се на таласима, укотвљена. Морнари су бацали канапе безумно, са вртоглавицом, врели мозак им је кључао. Синоћ је пролетела светлећа репатица и расекла небо и оставила ожиљак, а данас се сунце црни као око под челом. Сада као да је бездан намрштен на нас; ако нас не задеси зла судбина, помисли Тамуз, то је још и горе, јер значи да су нас богови напустили, и надам се потопу данас, таласу који ће нас подавити.

      Чујеш дугачку мотку како пара густ ваздух и обара птицу на палубу. На мору је све слано и горко, па и глад. Кедар који се напрезао да плута још је мирисао на шуму, младост, и пиштао је када су запалили ватру да испеку чудну, белу, жилаву птицу. Кожица између прстију крцкала је и извијала се док није поцрнела. Од перја напунише један јастук, а од кљуна направише свиралу, која је пиштала као таласи, а кажу шуштање воде, ако пажљиво слушаш, заувек пишти у ушима као у шкољкама дивља пучина.

      Морамо ка средини света, о δρόμος του ιερέα, ка Поповом раскршћу, међу κοσμική πόλη, Козмопољем и κακή κοιλάδα, Злодолом. Зле навике је тешко смрвити, кажем ја и дувам у јастук и лежем на свиралу, у нади да ће од перја јастук одлетети, а море у рупицама удавити. Одмакли смо, ни не приметив, тако далеко да је намрштено и мрко Сунце право над нама, а јастук и фрула – штит и мач нам пред њима беху. Опаљени временом, запаљеном сољу у ваздуху који је био скоро чађав, сви око мене кашљали су у воду.

      Фрулом распорим јастук као овна и он се изврне, отевши ми фрулу, и запишта ми у ушима, и вину се у небеса као небопарни орао. Простресмо се као спаљена шума по дрвету, влажном, чији нас млад, зелен мирис дражи по носу. И таман кад и последњи поче зевати као што се зева у сну, и дисати као што се дише иза сна, небо настави се мрштити нама за леђима, знојним и сланим. Тако силно да око само себи склизну из вида и постаде светлија од морске пене, светлија од слане рибље крљушти, и заобли се поставши пун Месец. Али пун Месец значи празан дух, празна глава, празан желудац, шаке, који се желе напунити.

      Талас дише лаку нашу лађу која се путем ветровним запути те у сну видесмо шарену изнутрицу ветра као у рукавици. У тим бојама, као у сновима, дани су полетали и ми смо залудно махали песницама желећи да их одберемо и окусимо. Али вечито су измицали, а ми се убрзо предадосмо и вечно канда летећи утонусмо снова у сан снова.

      Шта нас је испод те палубе водене чекало, иза невидљивог и непробојног зида времена? Људи око ватре, у варварским одорама, ако се људима могу и звати, крвавих колена, начисто голих, пуни неотесаног весеља. Страх нас притом испуни када највећи, најмаљавији међу њима прекиде голењачу овна, још неиспеченог, и подигнувши га увис узвикну: Thamus panmegas tethneke. Ми поклекнусмо и зајецасмо што бога пастира, хранитеља, узеше јести.

      Мора да су сву ноћ пробдели дишући овнујску маст и сопствену крв, но безочност која их у зору запосе, када Сунце с истока надјача ватру око које се весељаху, беху неописиве; највећег, додуше међу њима не би. Тужну песму свирало засвира – сада без великога бога Пана морамо живети. И празна нам уста, и срца, и душе беху. Јелене својим кротким духом на небу расцепише се. Сада – место обрве и ока, беше чељуст медвеђа, пуста и гладна, као ми. Прогута нас тако, недужне и голе, смрадни медвед који нема очију већ из јама два јајета сијаху. И ваљасмо се у киселом желуцу медведа, ми, дугокоси, дугонокти, очију избледелих од мора.

      И ништа не видесмо до – мрака и лепљивих наших, нагрижених, удова. Ако нас избљује, нек избљује нас кућама нашим, понадах се као дете изгубљеном псу. А киселина, све гушћа, пљуштала је како се медвед гегао, тром по небеском тањиру. Сати и дани су пролетали, кости су нам већ звецкале као зрна песка у шкољци, и тада, зашиљене и крте, најзад прободоше му жилави трбух и глава медвеђа стровали се међу саплетене јелење рогове, сломивши их.

      Ови, најзад слободни, отворише своја прекрасна уста и из грла мирисних и гипких, потече песма. Небо се располови као врч од иловаче, те им се пој разлегаше у бескрајној црнини која је витлала изнад свега што је ико икад видео. Уши су шуштале, звезде се претворише у море, јер море је све што знамо, те и сами узлетесмо. Винувши се уз небо кроза ребра медведа, кроз очи разливене, између зуба, и бацисмо га у бездан над нама, где још показује своје грдне зубе морепловцима. Порекох пред црнилом које је претило да ме удави то да је из воде све настало. Сада видим кичму природе у кичми медведа.

      У свечаном заносу, бачен сам под трепавице времена, као под стреху крила гаврана, где све приче, у свим бојама обојене, лете, ветролике, и попут прстију се завлаче у пукотине кичме природе и времена; тамо видим да нема ништа сем до белила олизане кости, те нигде нема кости међу два меса. И силно огладнех, као медвед, и нагутах се прича док не дођох до прве, до прве жалости човекове, и у празно ништа, које ми је пиштало у ушима још пуним слане воде, испричах ову повест, која се Громом називаше:

      Седећи у ватреној пећини, где кожа никад не постаје рогата, сви су били задовољни: вечито крвавих колена Махило, шаката Огронџа, Јеланђа којој бледило још није отишло са лица. Зидови су, како је и обичај, топли и исцртани. Гипки вратови јелена, рогови и кљове, дах и издисај, пала браћа и сестре, тољаге, палице, копља. Небо је осуто звездама, па је и лов био добар. Сем Махилових колена, која се пецкају, крастава и гола, над ватром стоји и велик и тежак ован.

      Ја сам Мушон, и знам то откад сам се родио. Синоћ сам сањао велико коло око креса које је обујмило читав свет. Како су поскакивали у колу, једни су петама ударали у јелене који држе небо; њима су рогови свезани змијама, далеко, где се не види. У ватри је грмело као да је дан. Ја се никад нисам бојао ноћи, ноћи која, кажу, сиса боју из очију. Једном сам и сам видео човека црних беоњача које су се димиле. Јесте ли чули, узвикнух свима. Те почеше попевати за мном о црнооком смртоносцу бледих образа и оштрих шака, а под овна, црног и рутавог као бор, бацише пуне шаке црних шишарки црног бора – тако ће једном смртоносца принети светлу.

      Вода из овнујског духа капљала је и голицала пламен. Махило поче цртати силног јелена са шакама које држе змије као копља – цео род посматра и дахће ропће припева усхићено. Старци се лате својих свирала, а млади крабуља и слави се рађање детета. Змију на трбуху ће прегристи само или ходати супротно од оног куд намери док год може ходати; а затим ће супротно мислити. Вртоглави, потмули одјеци на које сви унезверено одговарамо.

      Гозба почиње: од главе, преко ногу, трупа, бутина – цело је тело једно. Полегаше сви, пресити, пијани од дима, крви, масла. Неуморни Махило прели истим маслом призор јелена који беше нацртао, те он остаде ту занавек, а затим дограби грудни кош овна, још врео, пресвуче га кожом и метну камен у њега, па поче махати њиме и о зидове лупати. Овај је звук свима мио и угодан био, те се разливаху по поду, осећајући како и њима ребра лагано дрхте. Старачка свирала лежала су расута по земљи, а лица су се знојила под маскама.

      Сутра, ако икад дође, ставићу под Сунце на гумно лобању овна и разбити јој у очима два јајета од каквих је и небо и Сунце. А оно ће се насмејати па нам дати усхићујућу и послушну ватру. Одједном осетим – жуља ме наоштрена кост у чизми. зове ме да зове ме да ловим Мирис срнећих вратова, млад и сладак, мами ме. Ова ће се родина почастити још једанпут. Закашљем се као гром кад удари у шупаљ дуб. Навучем крзно преко воловски маљавог стомака и стеновитих леђа. Полазим. Месец је као загрижена јабука. То слути на крваву борбу. Ноге ми се хладе и благо трепере.

      Пут га је тако водио у брда. Тамо никада није био. Око највишег, летеле су орлушине крила широких као небо. Дрвеће је имало грубу кору која је, кажу, гулила кожу, а из чвора су вириле очи и гране су свирепо шибале. Кост у чизми још је била врућа, те је извади и дуну у њу. Онда је прекри црвеном земљом какву је само он знао и засече део браде на образу. Тако је сада наличио Месецу на небу. То, веровао је, привлачи звериње, а нема те животиње које се он плашио.

      Осети после како су му се мишићи ушију затегли као мачки, када је у камари папрати маховине лишајева смиља босиља зашуштао дивљи вепар који набада гљиве као украс на своје криве кљове. Но пут га, Мушона, нагна даље. Схватио сам да више не знам шта ми треба, а шта не, па нећу ништа. И тако, тужно вукући руке по прашини те су му надланице биле прашњаве, а дланови сасвим чисти, настави.

      Жалећи, није приметио страшне, црне овнове облака који су се сакупили по небеској долини, тамо где се стално дрхти. Горе, где је стигао, сви видици су се састајали; небопарни орлови су се клали; јаја су се излегала. Као скоруп по млеку света. Али Мушону су очи спале у руке, те је плакао рукама које су биле све теже од прашине. Тежак његов корак био је тромији него икад. Напокон, на крају пута кад се нађе, застаде и би му необично када престаде шуштање и гребање о земљу. Самоћа му је отежала трбух као неистопива груда леда. То га је чинило бесним, па одсече целу браду, зато што ни Месеца није било на небу; само, горе, подрхташе змијски шавови од његовог крика, беса који се целим његовим путем, откад се зове Мушон, скупљао, због ватре којом је напустио све чврсто у себи, да би сада ту била само јама, понор, без краја као видик.

      Био сам на врху света, ја, Мушон, и када подигох своју руку и светлећу кост у њој, видео сам ватру свих ватри пред очима, ватрену леденицу која ме је спојила са небесима, суза небеских јелена, од које сам плакао на рођењу. Опонашао сам све животињске урлике лајање роптање крекетање кукурикање ка-ка ња-ња ква-ква; све је звонило и звечало тада.

      Када се вратио празних руку, без јелена или вепра око врата, смрдећи на дим и паљевину, сви га оптужише да је појео сам оно што је уловио, а он је сваке ноћи виђао како се с неба, из шаке рогова небеских јелена, пролива копље ватре на њега.

      У ништа сам био враћен, сада се у ништа враћам, срећно, срећно свим што се коштано грче међу споменицима, горњим, доњим двојним, као кост међу два меса. Те певати хтедох. Слатка ми песма језик заголица, уста испуни, смекша непце. Песму будућег, вечно самопонављајућег бола обнових кад ме обузе, кад ми груди испуни:

проклета модерна хортикултура.
никад више твоја, крвава и модра,
колена у преживаном блату.
чекам зелено светло испред слепе улице
обрасле и неумрежене.

твоје древно име урлају деца.
стазе испаравају по стопама сунца.
ја за њим, ходам још ка љусци,
куд ходила је она.
ходам још ка љусци
палог авиона,

из ког је излетела, лептир
слузавих крила –
излетела лептир и постала вила,
што тек међу речима постоји –
речима слатким, речима у боји,
што кидају груди и изврћу очи:
све дане проведох са њом
у самоћи.

двовидни живот, и јесте и није,
празна соба пуна светог духа,
прште низом све мимикрије –
и вида и додира и њуха и слуха.

дах ми узнемирен, глава је под водом
прљавом сред школе негде далеко –
не, не далеко, одмах за тим бором –
о зла ли сна и кошмара па то је неко,
то под водом, ко је налик теби, лаких рамена,
и везане косе, за очима росе, од котура сунца
унутра пуна бујајућег пламена,
дави те будућа ризница успомена.

куд и пођох посут лисјем жутим и расутим.
све ове године боље је да ћутим,
да ћутим, или да причам и причам без престанка, јер
од ђачког до стварног растанка –
но било ли је разлике –
од сваког заједничког постојања
требало је правити празнике.

с крова старог саборишта видела се
цела васиона, масе
облака тврдих што предстоје –
самртне постеље, врхови планина
страшни судови, мостови без краја
што се осипају, али
једном видела си змаја.
други то нису знали.
и када је врпца пукла више никад к земљи се не пружи.
како је за њим очи подигла
поново се и сама родила.

три дана гладан у киселом желуцу медведа,
кост и кожа звече –
ушавши у клопку – ступио сам у шуму предубоку –
о старим песмама, без икаквог реда,
што су биле стварно о томе што пише,
о месу што дише, о умирању у младости,
и свакакве друге скромне гадости,
јер и други су светови
напрасно настали разбијањем јаја
и, ето, сад морамо овако.

кроз слојеве лоја сија бледо лице округло као месец загробни живот бљештавог дана
река нечујно жубори, рељефа неприметна рана
а медвеђа утроба све риче, у бесвест.

      И схватих да је то песма о мени, као што многи спеваваху песме о себи, и зачуди ме ко је то могао мене знати тако да ме у нескладном стиху спева. О, ти што слушаш одјек ових речи кроз простор, који је време, само на други начин видљиво, и обратно, реци ми – ко је тај худи песник што обзнани јад мој и пропаст?

Аутор: Павле Зељић

Посета: 109