У оквиру 4. по реду Новосадског фестивала књиге, а на трагу наше већ традиционалне сарадње са проф. Драганом Станићем – песником Иваном Негришорцем, чији смо ученици и сами – уредништво Поенте је одлучило да пружи руку пријатељства младим полазницима курса Креативног писања поезије, и песме које су читали на НОФЕК-у објави као знак поверења у њихову снагу да сутра буду темељи света, темељи на којима реч остаје.

ЗАВИЈАЊЕ

Дивљина ме зове.
Оно унутарње,
Снага.
Душа се грчи у скучености модерног света.

Инстинкт ме зове.
Она зна,
За жене које не трче с вуковима.

Плаше се себе,
И свог сјаја.
Ал` кући их дозива Она,
Мајка свих нас.

Провири креативна енергијо
И испуни срца сва.
Па макар за тренутак
Покажи да можеш и сама.

У својој сили покрени,
Читаве чопоре вукова,
Добрих, ал`залуталих жена.

Мајко свих нас,
Ти знаш,
Да те требамо
Више него икад,
Сад.

Инстинкт и разум,
Савршен склад,
Наш је спас.

Завијај,
Драга сестро,
Да те твој чопор чује
И пронађе.


ЋУТИМ О ТОМЕ

Ћутим о томе,
Јер ова љубав носи скривена блага.
Осећана дубока и вредна
Мраз сад скрива.

Снег је прекрио поља,
Хладноћа стеже глас,
Санте леда су између нас.

Ћутим о томе,
Јер пролећа нема још.
Зима и даље веје и граби,
Мога срца свод.

Усамљеност у овој хладноћи
Непријатност ми задаје,
Губим се у њеној немилосрдности,
Вредна ли је?

Гледам кроз мали прозор моје душе,
Чини ми се светлост навире,
Кад оно цвет извире.

Висибаба једна лепа, бела
Најављује пролеће.


СТРАНАЦ

Не знам ко си, странче?
Ал` те моје срце жели.
Тражим те путем посутих ружа,
У цвату најлепше баште.

Мирис цвећа ме опија,
Латице милују гола стопала,
Осећања навиру к`о бујица,
Пут ка теби најлепша је музика.

Не знам ко си, странче?
Ал` наше душе се одавно знају.
Ветар носи латице,
Ти и ја заједно
Плешемо.

Лептири шире своја крила,
У игри поздрављају свет,
И нас.
Башта сва у цвату,
Савршена за лет.

Најлепши сан сам снила,
Тебе на јави још нисам срела.
Ал` не мари,
Препознаћу те кад дођеш.


ПЛАВА ЗВЕЗДА

Сањала сам ноћас
Плаву звезду,
Прелепу, и без сна
Како сија
У тами бескрајног свемира.

Игра мала звезда
Уз песму океана
Па све гледа трагове
Свог магичног сјаја.

Позива на игру
И мене,
Занесену лепотом њене
Игре веселе.

Плешем.
Чини се у срцу свемира.
Душа пуна
Спокојства некога.

Магија је то,
Последица једног сна
Кад ухватиш тренутак
Јединства,
Себе и свемира.


МИРИС ПРОЛЕЋА


Остани ту.
Док те чекам
Овог пролећа
У парку,
На клупи.

Наши погледи,
Твоје пеге и смех,
Срца мог су лек.

Природа је то,
Њен мирис буди
И испуњава груди
Осећањем чудним.

Тренутак је довољан
Да постане урезан
У стари камен моје душе.

И кад прођу године,
Довољно је пролеће,
Да врати време среће
На твоје пеге и нас
Узбуђене и сметне.

Сећање на време спокојства,
Кад се свет чинио савладив,
Душа чиста,
Живот примамљив и непознат,
Имена чаробног,
Као у сновима.

Чекај ме..
Можда се опет сретнемо
у неко друго време.

Препознај ме..
Носићу са собом
Мирис пролећа.

Посета: 244