У оквиру 4. по реду Новосадског фестивала књиге, а на трагу наше већ традиционалне сарадње са проф. Драганом Станићем – песником Иваном Негришорцем, чији смо ученици и сами – уредништво Поенте је одлучило да пружи руку пријатељства младим полазницима курса Креативног писања поезије, и песме које су читали на НОФЕК-у објави као знак поверења у њихову снагу да сутра буду темељи света, темељи на којима реч остаје.

СРЕБРНИ ЈАХАЧ (У ОКОВИМА)

Сред друма
Недалеко од шума
На свом коњу плеше
Јахач сребрни

Црни ждребац,
Јак јогунац,
Копитама уплетен,
У гриву плетену
Цветну

Још упрегнут, тако
Јадан ли је,
Окован у своје власи
Игра, њишти
Док грива, к’о таласи

Краси тело укроћено.

Јахач страшни,
Својим жезлом тешким
Судбину му плете

И он је у тешке ланце
Скован.
Оклопе троме.

Проломи се, громе,
Удри ратника,
Нек се ждребац,
Своме крду врати,

К’о витки вранац!


ВИЛА СУМРАКА

Где свици бдију, где цвећа
Латице се у се вију,
У пољу, у дољу…
Последњом росом кити
Вила своја крила

Нити акве на њима,
Хиљаду и нека,
Плешу у ритму
Заљубљених смрека
Кад се у поветарцу касном
Пољубе.

Голубе!
И сва јата твоја бела,
Где сте се скрили?
Уминули сте своје тихе трубе,
Радост вам се у сан свела.
У далека, нека,
Предела.

Вила вам је мати
Она вам је венце плела.
Сутра ће вас она опет
У сан дубок слати…
Али тада ће се она, место росом,
Горком сузом прати…


САХРАНИТИ ЛЕПТИРА

Певам тихо,
Тек ваздух из мене пири,
Поветарац тече
И сече, боли ме…
Пече.

Где је рана
Ту сад лептир спава.
Под крошњом му глава…
Нек’ одмори
Нек’ не говори…

Плачем песму,
Чесму бисера
Течем себи у недра.
Што бејаху некад ведра…
Штедра и бујна.

Крила нежна…

Сежу до дна.
До земљаног сна.
Снаге немам, не знам
Више, и све тише
Дишем, цвеће миришем…

Седефно је срце моје
Да је крхко, мислиш?
Није, тврдо је.
Јер горчина је малена
У сјај бели одевена.

Сад ћутим песму
Јер ту сам му,
Једном тананом,
Лептиру шареном,
У срцу седефном,
Пронашао нови дом.


ХЛАДНО МИ ЈЕ

Ноћ је сува.
Дува ветар худи,
Груди тешке
К’о ковчег који нешто чува.

Игле борове
Плове ка тлу.
К’о оштрице, глатке,
Падају кроз снове.

На мене, у светлу.

Мотре птице грабљивице,
Жедне, гладне,
Гадне крилатице…
Сад умрећу од кривице.

Јер остах сам, без тебе.

Молим те, врати се…
Нек’ донесе те бела прашина.
У мени срце к’о камен зебе,
У шуми је смртна тишина.

Месец ка мени
Свилен појас тка,
Ока моја два ме варају
Чарају.

И постах дах, без тебе.
У мени срце к’о камен зебе…


МИКРОКОСМОС

Негде у мени,
Дубоко, дубље,

Дубље…
Дубље…

Обљубљени су зраци
Днева и мрака.
У мени,
Човеку и жени.

И дубље,
Дубље…

Цветак беле раде,
Прозрачан и мек
Толико се свио, тек
Да не чује смрти јек.

И дубље
Још дубље…

У њеном тучку је семе,
Теме моје главе,
На њој расту травке праве
Плаве…

А дубље,
Најдубље…

У понору мисли
Вију се тешке битке.
Воде питке нема,
Неман у мени дрема.

Посета: 47