У оквиру 4. по реду Новосадског фестивала књиге, а на трагу наше већ традиционалне сарадње са проф. Драганом Станићем – песником Иваном Негришорцем, чији смо ученици и сами – уредништво Поенте је одлучило да пружи руку пријатељства младим полазницима курса Креативног писања поезије, и песме које су читали на НОФЕК-у објави као знак поверења у њихову снагу да сутра буду темељи света, темељи на којима реч остаје.

11:19 недеља
Чекао сам те тамо
Где се чека неко кога си
Давно изгубио – а још живи
У честицама ваздуха који удишеш.
Јесте, надао сам се да ћеш доћи
Али ти никада не би била она коју волим
Да си се појављивала на време
Зато касниш, али не минутима, нити сатима
Касниш светлосним годинама
Јер те чекам јос од прошлог живота
Када смо се срели на месту
Где Сунце упознаје Месец.
Не знам да ли се сећаш, ја сам био
Космичка прашина, а ти Звезда
И можда нисам смео да те заволим
И можда те никада не бих ни заволео
Да ниси носила лепоту као казну
Па ево, 11:19 недеља
Ја те чекам и даље, мада мислим да нећеш доћи
Али ако икада дођеш, ја те више нећу волети.


ЛАВИРИНТ

Зашто ме питаш ,, Куда?’’
Није ни мени овај лавиринт знан
Тумарам без имало труда
По мокрој трави, бос и сам
Као Минотаур не знам ко сам
Јесам ли од човека, животиње или Бога
Или сам на свет дошао сам
Сам без икога
Сам, схватам.
Никако да сазнам има ли
Лавиринту краја или ме иза ћошка чека
Пола мене као човека
Још пола века
Још поља издалека.
Лутаћу све док не видим
Има ли ме после
Док се не обесмисле све догме
Док ме збацим ово бреме
Себе као дилеме.
До тада ћу имати мокру траву,
Босе кораке, лавиринтске сокаке.


Хајде, растопимо се у различитим верзијама догађаја
Па пустимо машти на вољу да растргне
Све комадиће пресахнулих доживљаја
И нашу анималност проба да достигне.

Одвојених светова живећемо свакодневнице
Пливајући у чамотињи сопствене смртности
Онда осудити разврат и блуднице
Згрожавајући се на сваку врсту догматичности.

Хајде, пођимо стазама сатканим од неба
Пробај са мном да дотакнеш облак
И онако смо одавно постали особа
Која у себи носи прожет мрак.

Остави по страни пуке конвенције
Као да те брига шта ће реци свет
Узећемо у руке насе егзистенције
Па отрести са леђа људску памет.

Ти добро знаш да космос нема крај
Па се и овај живот чини превише дуг
Душу нећеш спасити чак и да одеш у рај
Већ само ако си души својој друг.


МАРС

Владар каже да сам некад био ратник
Ко зна какве сам битке водио
Док се нисам поново родио
Колико сам крви изгубио
И кога сам све убио.

Мртав негде сада лежи човек
А са њим, можда, и ја
Душа моја, сигурно, ту је одувек
На оној звезди нови живот сја.

Збогом Ти, који сам те убио
Морао сам опет да се родим
Не бих ја био овде да Ти ниси изгубио
Ратник сам, на то се сводим.

Крв је моја много крви видела
Оклоп ми је црвен, црн
Не сећам се, ал владар каже
Прошли живот у мени је трн.

Бесомучно лутам сада,
Мало ми је ово све.
Живим живот као по наговору
Каже Марс на јужном чвору.


ЈУТРО

Не мари што нас је свет спојио
И што су сада твоје даљине
Далеко од мојих мирних лука
Јер свет спаја да би раздвојио
И раздваја да би спојио
Не кај се што си ме упознао
Јер да ниси
Сада не би веровао у судбине и космосе
Сада не би знао како планете плачу
Како месец завија на пучини
Сада не би веровао у ласте које лете ка северу, далеко
И не би знао причу о вуку који је волео руже
Не веруј у приче о растанцима
И сетним заласцима сунца
Веруј у звездане ноћи поред мора
И музику гитаре
И никада не веруј да се нећемо срести
Јер моје зоре и даље плачу
За сунцем твога јутра.

Посета: 162