У оквиру 4. по реду Новосадског фестивала књиге, а на трагу наше већ традиционалне сарадње са проф. Драганом Станићем – песником Иваном Негришорцем, чији смо ученици и сами – уредништво Поенте је одлучило да пружи руку пријатељства младим полазницима курса Креативног писања поезије, и песме које су читали на НОФЕК-у објави као знак поверења у њихову снагу да сутра буду темељи света, темељи на којима реч остаје.

ТИХИ ЏЕЛАТИ

Боље да речи не постоје.
Нека нестану у свим облицима.
Нека има их, ето, само у песмама.
У дијалогу нипошто нек не дишу.
Ћутати – то је боље за двоје.

Свака је реч благо, али неке боле.
Неке живе само живот да отрују.
Кад изговоре их они што те воле,
кад успешно се настане у тебе
и густу мрежу туге у срцу оснују,

ти никада више, ни кад будеш зрео,
никада више, и кад учиниш се себи весео,
никада више, колико год то будеш хтео,
нећеш моћи да ишчупаш их из себе.
Никада, баш никада више.

И колико год личиле на звук,
на кратак и тих горак спој гласова,
и, иако после њих у ваздуху је мук,
колико год мислио да ће их нестати
– неће. Биће оне све теже, теже од олова.

Временом постаће сувише тешке.
Питаш се како су ту кад звук је ишчезао.
Мучиће те зашто су ти стални гости.
Неодвојиве од тебе, једу те,
једу све до кости, а онда… тебе нестане.

Њих буде и даље – оне не нестају.
Речи те само да би ти виделе крај постоје.
То су речи које у уништењу истрају.
Зароне у крвоток и ту су до вечности.
Молим те, зато, не говоримо нас двоје.


ТЕПСИЈА

Човек рођен у равници,
у тепсији нашој непрегледној,
зна колико вреди осећај слободе
кад глас одважно из грла изађе
и само оде… далеко оде,
а ни сам не зна где је отишао.

Свеједно, ту је негде –
даљине у њој су близу
и све је заиста на дохват руке,
чак и сама небеса и звезде у њима
и они којих више нема.

Земља и небо – небо и земља;
све је једно.

А када пекар, горе са неба,
онај задужен за све тепсије,
одлучи да стави тепсију у рерну
и над колачима ноћ да завлада,
звезде постану тепсији још ближе
и спуштају се све ниже и ниже
док не стопе се са земљом равном.

Човек рођен у равници
не би своју тепсију мењао
чак и кад је други тепсијом зову,
они други несвесни чари које нуди…
посебно кад је пекар стави у рерну.


ДОБРОДОШЛИЦА

Често си тражио да ти покажем песме,
не слутећи да је то
као да добровољно даш децу
људима у црном ауту који тобож питају за улицу;
да скинеш се пред странцем
па он несметано упозна сваки белег твог нагог тела;
као да је твоја фотографија снимљена док једеш
почела да кружи светом и постала свима доступна;
као да изложио си групама туриста
фиоке свог радног стола.
И нисам могла.
Нисам јер си се чинио ужасно далек
сваком слову које је испало из моје руке.
Драг, али далек,
док ниси и сам постао песма,
мени најдража,
она што је као лична карта некога
кога други зову песником;
она коју вероватно помало и волим.
Добро дошао у поезију.


НЕБЕСКА УДИЦА

Салу је обузео мрак
попут тамног вела.
Засјала је само радозналост
у оку седмогодишњег тела
и чекала да магија почне.

Рат и кошарка.
Рат и један тата који се не плаши рата.
Рат и смрт.

Тренутка сваког у радозналом оку
могло се прочитати ново осећање.
Сва су се најзад сјединила у шоку
и над свим питањима
дошло је питање „Зашто?“.

Кошарка је живела.
Рат је живео,
а тата више није.

Кратак и пригушен јецај
разбио је тишину краја.
– То је само филм –
као да чула се утеха,
утеха у облику свог покушаја.

Прошли су кадрови,
прошле године,
прошли животи.

Небо је протраћило удицу стару.
Очигледно, била је у квару.
Сад ону што не греши узима
јер који се још плен њој, болести, отима?
Од тада, смрт више није била филм.


НЕИСПЕВАНА

Како то да Београд
никада није нашао место у твојим стиховима
када си волела да трчимо на другу страну улице
иако је црвено
иако су шине трамваја под нама
иако труби нервозни шофер

Како то да није
када си увек стизала у стан насмејана
иако мрзиш гужву
иако те нервира даљина
иако си заборавила да понесеш кишобран

Како то да ниси писала о Београду
када си уживала у његовим ноћима
иако си далеко од куће
иако не волиш лажи
иако је у ваздуху само лаж и постојала

Како то да ниси писала о Београду
када си с њим дочекивала најлепша јутра
иако ниси волела кафу
иако је паковање било све ближе
иако си мрзела што одлазиш

Како то да волиш Београд
иако он тебе можда не воли
иако ниси његов део
иако му не пишеш песме

Посета: 373