Спакуј се, Павле, време је. Понеси:

Трулу кровину, прагове, за кућу брвно

Понеси орљак, над кућом облак, темеље

За лимско биће, понеси пиће млечно и крвно.

 

Понеси главњу, огањ, разгору

Убоги понеси сав иметак

Вериге, котао, саџак, дагару

Угарак понеси, пепео и запретак

 

Свиралу, гусле, звоно, понеси лелек

Волова гладних мук, овчији блек

Понеси страх, за спас понеси сламку

Секиру на раме, пушку, молитву и псовку

 

Кораћ, клешта, косијер, ћускију, брадву

Понеси тоноте, кљусе, удицу, замку

Понеси вриску, плач и јадву

А против бољоглаве понеси мамку.

 

За ону воћку у врху употреби докукачу

Да не осване, привуци жуту самку

Убери зрелу, слатку карамачу

Не остављај ништа за коса и чавку.

 

Понеси плуг, јарам и гредељ

Почисти гумно, упрти стог и крстину

Осамари кљусе, натовари, баци у антрешељ

Па, кроз поток, уз аврак и листрину.

 

Понеси кандило, тамњан, крст и воска

Воду здравицу, светога Саву и светог Николу

Кочницу слабицу и зрелог, модрог вреска

Све што над земљом има клас, у земљи кртолу.

 

Понеси чираке, рипиде и мумаказе

Поведи але, ламије, страшила и наказе

Понеси асуре, губер, ирамче, стељу

Да имаш на шта да умреш у свету Недељу.

 

Заћути кад стану од тебе речи да камче

Кад те оголе, разобличе у последњу уру

Кад се над тобом зањишу небеса и омче

А под грлом осетиш хладну, тупу костуру.

 

Понеси сулундар за фуруну, не смета

Кад зими наложиш, топлина у соби и души

Да ти се дим споља, љути дим света

У собу не врати и да те не угуши.

 

Понеси колевку што плаче у запећку празна

Ал’ стави камен лимски, ухвати за лучац

Понеси, понеси од свега семена разна

Напуни сузом срце и грнац.

 

Понеси крстачу, гроб, врата на смаку

Покојног деду, орден, шубару и штаку

Гаврана грак и клисуре јеку

Понеси дрво, камен за реку.

 

Од свега понеси по једно као Ноје

Повратак у завичај немој снивати

Плови опрезно копном онога што је

Одисеј да си, с товаром тим нећеш испливати.

 

Све то понеси у свет, надодоли се

Те рите, кртог, истрвак, андрмоље

За лик и језик твој премисе

За споменик кловну сигурно постоље.

 

Све ће се најзад створити негде

Речи у мрамору, нежни ликови камеје

Жеља се само враћа у старе сенте

Шта чекаш, спакуј се, Павле, време је.

 

Понеси јарам, оје, крпеле, о, фруста!

Не бриј чекиње но сав се накостреши

Веђе састави, бркове наднеси над уста

Да покрију глад и шкрбе. Језик одреши.

 

Видарне понеси траве и корење

Кантарион, боквицу, спориш, линцуру

Опако рода да зауставиш морење

Да не толиш децом неситу јамуру.

 

Понеси међе, плотове, баскије, стругу

Огради кућу од брата и похарника

Понеси проклетство свађе и ругу

Заборави Веру, и Љубав последњег уторника.

 

Сву ту натакарину понеси о свом трошку

Огради се као дете у игри, невешто

Дете у картонској кутији негде у ћошку

Кад у соби препуној измишља своје Место.

 

У пејзаж улице донеси стварчице

Почетак света, неупотребљиве речи

Понекад да осетиш, бар малчице

Како ти душа у раскопини јечи.

 

На стакленој фасади зграде

Види се, Павле, твоје лице межураво

Ухваћеност времена, крив нос, аркаде

Пареза фацијалис, изобличење, ђаво

 

Зрикава ругобет и оно чега нема

Караконџула из неке старе басме

Нешто изнутра што се на ружну појаву спрема

И што се ненадано у стиху неком распе.

 

Понеси, Павле, нарамке горчине, срама

Видећеш, смејаће ти се, а зашто и не би

Долазиш накинђурен тим андрмољама

Они то немају, а не знам шта ће и теби.

 

О, престани да сплићеш, то освета је, кив

Геста твоје подле и ружне дрти

Зар не примећујеш да више ниси жив

И да си само обична метафора смрти.

 

Господе, који си у реч затворио јунака

Обележи знаком његов људски страх

Расуло света сабрано у језику, слику смака

Доведи нас пред Велика врата, заустави мах!