Експериментална проза + кратка кратка прича

     Дванаести месец – глорификовани арпеђо, преносник плодова из апстрахованог орбитарја у пакал моноземаљски: свршетак је оклопан, скорео и скор. Неколико ћутљивих и господњих лета од овог дробног часа, нас две смо, нестрпљиво, стасале и ломне зубе своје зариле у свршетка бајате крајолике и дотакле се (крц!) тачке узнемирења – anchio sono poeta!, гракнуле смо понаособ, не гледајући се, но Верђилије беше сувише мртав да такво што чује и пјесанцу на умору разгали. Тако је богомдан и необично леп тренут, наизглед жгољав и ништ, у антологији памјата скончао, уместо у нечист да склизне и врлети празној постојање своје преда. О, кракате ли радости!

     Кад помислим: откад сам; кад помислим: више никад!, једнако њој мишљах, као какав Дед-ага Оћуз; крају краја не назирах. Боље ли је, место готово, казати да је погрешно све? Тада, трком у чар чарног, стасале и ломне зубе заријем у брикет мрк и на врху згорел му тамјан – корака мноштво унатраг кроз време: можда су се косе, око почетка нове ере, у валове мирније коврџале; грло ми безгласја легло муређепно, али ипак, un’узвик grave e grande проломи се јетко, тако да допре звук до векова који још увек нису постали: јонске и лидијске модусе знадох – чинише јој се млитави, а тригонона и пектида јој звон шири и гласнији јесте, док спрам тога, смешнија од свога имена и кроз свега једну натрулу формингу, глас жичан и мутан у дробни овај добацујем час. Да ли да помислим: откад сам; да ли да помислим: више никад?

Посета: 287