глоса у прози

ви што олтар дигосте
да жртвујете децу –
више да то не чините.
сплетка није пророштво,
нит искушани сте били
од злодуха, ил бога.
ви што бдите над њима
с оштрицом тупом, крвном,
не бејасте ту пре,
када лежах ја на гори,
а оцу шака дрхташе
јер му дивна беше Реч.

(Ленард Коен – Story of Isaac)

              Када напуних седам лета, а свако ревносно проведох у једном смртном греху, пођох за оцем на гору. Земља је цептала од хладног ваздуха и његовог корака. Како пребрстих седам пољана, пустош ми страна није, али једно је из ње излазити, а друго улазити. А у мојој лобањи као да је за осми дан у недељи и осмо лето већ данима тесно, јер подсвест ми се, као неукротива река, излила. Можда, ако би се отворила –

            Над нама, како смо пратили честар у шуму, гребући по чланцима планине, кружили су, глатки и кошчати, орлови који су кликтали и – с времена на време – сурвавали се у неку неописиву глад што би им пиштала кроз шупље, птичје кости; а онда неприметно узлетали, снажни и сити, на ветру. Мој отац је носио секиру у десној шаци, премештајући је – час би је положио преко рамена, час је висила крај тела и скоро гребала земљу. Каткад би ми какво крупно и мрко дрво привукло пажњу. Тада бих повукао оца за шаку, једва је обухвативши, и уперио прст ка њему; но, он није окретао своје плаве и тешке очи. Мислио сам да иде дрво да сече, и да зна за каквим дрветом трага.

            А моја глава, преплављена, кренула је да се разлива међу стаблима – уши су ми биле запушене од успона, и кад сам нехотично зевао, примао сам опет своје свезнање у себе. Осећао сам мутно, кроз крошње, да се ближимо једном новом копну, леденом као зенице мога оца, а тамо се налазило нешто големо, клизаво и големо, што ми одувек допушта да живим, лед који се лагано топи сваког дана и напаја ме. Корачао је сигурно, а ја сам га сустизао трчањем. Повремено је бацао поглед за својим раменом, знајући да се нећу сакрити. То је био једини повод који би га нагнао да не посматра ту недокучиву, праву црту што га је вукла напред.

            Ја помислих о свему што знам о недокучивости, сложивши као карте сва сазнања пред собом, и сетих се своје страховите, грозне телесности, дечаштва које ме запоседа као злодух. Јер, као мали сазнах за приповест о цару који имаше три сина. Ови зажелеше да му за дан рођења дају вредан поклон, највреднији, оно што и једном цару мањка. Гозбе, свирци, играчи, дворске луде, свега тог беше у преизобиљу, што обезбеди најстарији брат. Но, кад седоше за сто, и затекоше силна меса на трпези, она им беху сва бљутава. То веома разгневи цара, те он многе грубе речи упути свом сину. А млађи његов брат се досети да поспе гозбу прахом од чистог злата, и уз то многе товаре достави оцу свом за одаје и ризнице. Но ни ово не би му по вољи, јер још несносно беше кушати чорбе и меса и све што по столу беше сложено. Те на крају најмлађи син донесе соли у врећи – браћа му се његова силно и подло насмејаше, но он једнако нареди да се посоли многомесна трпеза, те старија му браћа беху посрамљена на крају дана. Ја уздахнух, јер схватих изнова да је суштина у обогаћивању голог постојања, које само по себи тек уме да дише и осипа се и обнавља, исто као и каква дивља звер, много пута ишавши том стазом у мојим мислима.        

            Тако смо већ прошли шуму; отац није проговарао. Дрвета су се смањивала, као и шуштање, једва чујно, од дивљачи која је живела тамо, коју смо оставили за собом. Да нам је сад један коњ!, помислише моје уморне ноге. Врх горе се назире, и то ме је тешило и осмелило. Управо се тада мој отац поново осврнуо и видео како убирам купину са несагоримога грма, сувих уста, језика слепљеног за непца, изувши једну ногу којом загазих у огањ. Врелина која обасу његове очи учини га пакленим, те се посрамих.

            Ово учини глад моју и жеђ још већом; уста ми беху тако сува да сам осећао укус сопственог језика и зуба. То и јесте кључни трен, помислих: кад су нам нагони најопојнији, треба их сасећи. Погледах у очеву секиру. Но опет, тек тај прелазак прага назад у стварност чини нас утолико свеснијим посрнућа. Постоји једна књига песама за коју кажу да садржи само један једини стих, који се протеже у бескрај водоравно, као море кад гледамо са обале. Учини ми се незамисливом та уздржљивост, таква да не дозволи руци да се пружи у дубину које није достојна. Или је можда песник страховао шта ће бити испод?

            Ја сам даље, дахћући, трчао, а он је, сигуран, ходао даље, увис. Видела се измаглица, као замућен стаклени ваљак, који се обртао око врха планине. Помислих да се морала ту јавити од мог страха, јер је раније није било, и да ће ме отац несумњиво корити због тога. На тренове, као да би ми се очи замениле старим, које сам одбацио као красту с ране неосетно, и у ковитлацу магле коју и издалека осећам по кожи, видео сам женска тела, као извајана од самог сунца и леда. Биле су беле, сасвим беле, сем усана црвених као од зрневља нара. Мој отац је једнако носио секиру која се цаклила од мраза, а зној му је полако мрзао у бради. Језеро крај наше куће видео сам сада одозго, цело, и било је налик на пехар у ком дрхте огањ и лед.

            Нисам, до сада, био оптерећен страхом, али стрепња од прекорачења иза магле се лагано и неприметно слегла. Ветар је урлао, рвући се са кршем који се једини могао видети колико је поглед сезао. Мислим да сам уочио опрезност у кораку мог оца које није пре било, јер сам ходао, и био сам му ближе. Због чега ли оклева? За неколико тренутака, у магли више га нисам могао видети, већ сам ишао право, као што је то и он чинио, и незамислив страх ме обузе када сам иступио из магле, а није било никога.

            Под ногама зачух шкрипу дрвета, знану ми, као под ногама мог оца у дому. Глас надамном с неба пуче као гром те у уму зачух реч – лези. То је први пут да ми се Отац обрати, и учиних што ми рече. Тада видех да се пред мојим лицем сурвава орао, кљуна сјајног као од гвожђа. Када је узлетао, осетио сам како по дрвеном поду на горском врху капљу из препуне лобање моја врела чула, и насмејах се.

Посета: 488