Да, раскрсница се смањила
и то више није ваша мајка тамо
него само њена другарица
која на њу случајно још личи.

И као да су некуда избачене
све оне стварчице из пријатељских витрина,
те међе детаљне попут андракâ,
шкољке које одувек наводно знамо.

Доживео сам сусрет ван живе ивице папира
у који се умота и грлић за славу,
– изван, чак и пре свакога мрака
на стајалишту асиметричне смеше.

Било је то и ван мраза и пре икаквог проблема,
а када сам, одраније срећан, подигао главу,
видео сам све те ствари којих нема,
баш као да их никад ни не беше.

Урбанизам је постајао гримаса
током периодичних посета солитеру
а овај ивер-контакт случајно паде,
преостао мимо шарене земне амбалаже.

И није требало да преврши меру
то што се сусрет није завршио смешком
нити добрим климањем поред зграде,
јер је заправо овде био грешком.

Верујем да и даље бејах онај исти.
Наслутих да сам све ово одувек и знао,
а то постаде тек нехотична објава пра-околности.
Као да јој разбих вазну коју погурена, ето, чисти

затечена је држи још у руци, са какве прошле свечаности,
јер јој у тој стварчици би све, и сама јесте она, ни као.
И град у све ситнијим гримасама снује
а пасажи су претворени у кости.

И много раније, пре но она сад немогуће шмугну,
схватао сам да никад не могох тек тако,
мада не знах због чега, у загрљај да кренем,
па ни некад кад ме је везао реп на првој кафи.

Свестан да ћу и у јутро своје смрти тако звати тугу
и морати задњи орман сам себи да шрафим.
Ем што нећу уздахнути навише у сутерен, ем
што ће из њега сунце затим изаћи радно и одоздо.

И да бих на кеју, сада без порива да цртам
и без потребе уопште, гледао у тује размакнуте мозгом
и дневни Месец спакован у плаву,
другачије мртав.

У већ умотану главу.