Како бисте се, укратко, представили нашој публици? Чиме се бавите, и како је дошло до жеље да стваралаштво словенских народа промовишете активним превођењем, као и радом на томе да стваралаштво ових језика буде присутно у Француској?

Зовем се Живко Влаховић. Имам 25 година и рођен сам у Француској. Након средње књижевне школе сам уписао Славистику на Сорбони и тако сам у другој години почео да се бавим књижевним превођењем. Прво сам преводио са студентима у оквиру основних студија, романе попут, Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића, попут Грозданиног кикота Хамза Хуме и Женских разговора Душка Радовића. То ме је довело до одлуке да се самостално бавим књижевним превођењем и тако сам одабрао први роман који сам превео и који је 2020. објављен у Француској, а то је Соната за лошег човека Александра Гаталице.

Бавећи се књижевним превођењем имао сам прилику да се приближим још више тој култури у којој сам одрастао, уз француску културу наравно, и једног дана се тако родила идеја Сајма славистике. То сам предложио директору славистичке катедре на Сорбони, он је прихватио и подржао нас, као и Сорбона касније. Од почетка смо се договорили да сајам обухвати целу словенску културу и све словенске земље без изузетака.  Зато нас је подржао велики број словенских културних центара и амбасада у Паризу, па и разне личности. 

Тим поводом и из љубави према нашој култури сам са неким студентима отворио удружење “Slavitude” које ће организовати сајам на Сорбони али и сајмове свугде по Француској, као што ће се бавити и издаваштвом. А наша уредничка политика је једноставна, предност имају словенски аутори, циљ нам је да им преводимо књиге и да их објављујемо у Француској.  У суштини ћемо бити фокусирани на словенске ауторе. Даћемо такође прилику младим преводиоцима да се докажу.

Словенску културу сам имао прилику да још боље упознам на Сорбони и осетио сам потребу да се промовише та култура. Мислим да би француској публици било занимљиво да упозна ту словенску културу, као и словенску савремену књижевност, али једноставно не постоји нека платформа која омогућава то француској публици као што може да им омогући једна Сорбона. Једноставно сам видео једну прилику и зграбио сам је.

Ко је подржао Сајам славистике, и како сте ступили у додир са њима? Како је Сајам замишљен у почетку, а како ће изгледати следеће године?

Сајам Славистике су пре свега подржали актери везани за Сорбону. Директор славистичке катедре, славистичка катедра, студенти, Институт славистике и сама Сорбона. Потом сам се ја јавио културним центрима и најавио им да се одржава Сајам славистике на Сорбони као што сам то најавио и француским издавачима, књижарама и француским новинарима. Подршка била свестрана. 

Добили смо такође две занимљиве подршке. Прва је била од Емира Кустурице преко мејла, а друга је била од Милана Кундере који ме је лично звао. И један и други су сазнали за сајам јер сам им ја био јавио преко издавача за Кундеру, а преко Андрићевог института за Кустурицу. Сајам ће се одржати на Сорбони 16. и 17. априла 2021. године.

Биће онакав каквог смо га и замислили: у главном ходнику Сорбоне ће имати своје штандове неколико познатих издавачких кућа, неколико књижара и новинара; одржаће се филмски фестивал са 5 пројекција; једна уметничка изложба и за крај неколико аутора и песника ће доћи из разних словенских земаља и одржати неколико конференција. Такође ћемо моја колегиница Јелена Михајловић и ја, поводом сајма, да припремимо један регионални зборник у који ћемо уврстити 37 песника и којег ћемо представити француским издавачима. Циљ Сајма славистике јесте промовисање и ширење словенске културе у Француској али ми желимо да то буде такође место упознавања између француских издавача и наших писаца, и увод за будуће сарадње између њих. 

Ко ће 2021. године наступити од аутора са словенског говорног подручја? Како сте се одлучили за управо ове ауторе?

Аутори који ће бити присутни на сајму су:  Александар Гаталица, Радмила Петровић, Владана Перлић, Матеја Јурчевић, Жељана Вуканац, Ђоко Здравески, Миколај Вирзиковски и Ана Долгарева.

Сајам ће отворити чешки лингвистичар Мирослав Вепрек и српска сликарка Милена Ивановић.

Што се песника тиче, гледали смо млађе и најпознатије, а Александра Гаталицу сам звао, јер нам је било потребно једно велико име и верујем да је част за Сорбону да угости таквог аутора, добитника Нинове награде.

Како француска публика реагује на књижевност коју сте до сада преводили?

Наша књижевност није довољно промовисана у Француској и то је један велики проблем. Није ствар у томе да Француска не реагује на нашу књижевност већ да она није довољно заступљена у Француској и ми то желимо да променимо са сајмом и са издавачком кућом.

Планирамо да извршимо паметне и дугорочне промоције, нећемо форсирати објаве и за сваку објављену књигу ћемо припремити унапред план промоције. Што се тиче књига које сам преводио до сад, узмимо у обзир последњу, која је по критици досад заиста добро прошла, Соната за лошег човека. 

С обзиром на то да се бавите превођењем које је, суштински, процес ре-креације, односно, поновног остваривања уметничке истине једног дела на другом говорном подручју, како се сналазите? Да ли су српски и француски језик међусобно компатибилни? Шта се мења када се дело преведе са српског на француски – шта оно губи, а чиме бива обогаћено?

У превођењу постоје две школе. Ти термини не постоје на нашем али хајде да предложимо неке. Изворна школа и циљна школа.

 Изворна школа је везана за изворни језик. Изворни преводилац у свом преводу жели да остави траг изворног језика и тражи да сачува те неке специфичности изворног језика, језика са којег преводи.

Циљни преводилац преводи тако што хоће да у свом преводу нестане сваки траг превода, да се не види да је у питању превод. Циљ његовог превода је да се да илузија да је текст директно написан на француски, на циљни језик.

Постоје занимљивости код изворног и циљног преводиоца. Изворни преводилац доноси нешто оригинално и необично, али увек постоји ризик да направи нонсенс на циљни језик, француски овде. Занимљиво је то што изворни преводилац себе осуђује да понавља оригинални текст, да понавља изворни текст, док се циљни сконцентрише на естетику и на књижевну страну. Али постоји ризик код њега да жртвује неке делове текста. Као метафоре ако сматра да не могу да прођу.

Што се мене тиче, сматрам да је наравно компатибилан превод са српског на француски, што се тиче те изворно-циљне дебате, потребно је наћи неку средину.

Сматрам превођење наравно лингвистичким процесом, али и то је важно, културним процесом. Превођење је транспозиција једне културе у другу.

Постоји један познати израз traduttore, tradittore што значи “преводилац издајник”. Овај израз traduttore, tradittore је веома суров и нетачан. Преводилац је у ствари највернији савезник аутора и читаоца. За крај бих волео да цитирам једног великог преводиоца, човека ког сам одиста готивио, а то је Коља Мићевић.

Он је имао обичај да каже: “Преводилац- превидилац.”  

Имајући у виду не тако популарну слику коју су на Западу о себи свесрдно (из)градили народи бивше Југославије, каква је данас рецепција књижевности Јужних Словена у Француској, из Вашег искуства? Како пролазе „класици“ наших књижевности, а колико су присутни савремени аутори са ових простора?

Што се тиче културe, предрасуда има јер је наш народ годинама дијаболизован и окарактерисан, као заостао на основу западног народа. Али ништа од тога. Кад гледам нашу омладину и француску омладину, ја не видим неку разлику тако да су све то у ствари гласине… Наша југословенска класика је добро позната француској публици. Некад су се објављивали наши књижевници попут Данила Киша, Борислава Пекића, Иве Андрића, Меше Селимовића, Мирослава Крлеже, Милоша Црњанског итд. Савремена књижевност се објављује, али не толико и зна се отприлике који издавачи је објављују. Од српских аутора се тренутно највише објављују Басара и Петровић, али је и Гаталица ту и он се све више објављује. Хрватска књижевност мало боље пролази овде, али није ни то довољно…

Шта је оно што занима слависте у Француској? Колико су данас, уопштено говорећи, познате некада изузетно јаке српско-француске и, уопштено, југословенско-француске књижевне везе?

Писце са словенског подручја занима француски језик јер га доживљавају врхунцем. Ако је превод признање, замислите шта је онда превод на француски за једног аутора…

Данас је много теже објављивати словенску књижевност јер није профитабилна француским издавачима, али то не значи да није квалитетна или да се не свиђа француској публици, напротив.

Много ствари су се промениле у Француској и нема као некад те књижевне везе која је постојала почетком двехиљадитих година када је још објављивана наша књижевност и чак су неке издавачке куће објављивале ексклузивно нашу књижевност, али неких нажалост више нема. Једноставно се та веза изгубила.

Када бисте правили кратак пресек тренутног стања у савременој француској књижевности – како она изгледа? Са каквим аспирацијама стварају Французи, и кога бисте од савремених француских аутора препоручили нашим читаоцима – био превођен код нас до сада, или ће то тек бити?

У Француској се све и свашта објављује тако да немам времена да пратим савремену књижевност, знам да је та “feel good” књижевност опасно популарна, да се неки аутори често објављују попут Гијома Мисоа, Амели Нотомб, Уелбека итд…. Ја сам oстао доста везан за француску класику. Постоје неки савремени француски аутори који су одлични, али пошто данас предност имају неки аутори само зато што су профитабилни али не и талентовани, одлучио сам мало да одустанем од савремене француске књижевности.

 Последњи аутор који је мени био занимљив се зове Салим Баши, међутим једна наша издавачка кућа је одбила превод те књиге јер је сматрала да неће направити профит.

Иначе, не верујем да сам најбоље пласиран да говорим о савременој француској књижевности.

У поређењу са наведеним, како Вам делује савремено стваралаштво у Србији и „земљама региона“? Постоје ли додирне тачке између ових, до прекјуче прилично блиских, књижевности? Да ли су, можда, млађе генерације носиоци неких – и ако да, каквих – промена?

Допада ми се савремени стваралаштво у Србији и земљама региона. Приметио сам велики број младих песника који су донели неки стил и који су у потпуности схватили шта је песништво. Занимљиво је то што се у Француској ретко кад објављују песме, а наши млади песници су донели песништву нешто што ја нисам видео у некој другој земљи. Тај стил, понекад провокативан, понекад политички некоректан, понекад револуционаран, понекад ангажован, али увек са извесним талентом је нешто што би могло да се свиди Французима, јер кад су песме у питању, бивша Југославија је прешла на неки ниво који Француска још није достигла. Издвојио бих једну одличну младу песникињу, то је Владана Перлић чија је збирка “Исус међу дојкама” скоро објављена, па и још неке песнике попут Радмиле Петровић, Владана Кречковића, Жељане Вуканац итд…

 Такође ми се допадају и афирмисани наши писци попут Гаталице, Великића, Петровића, Басаре, па и Филипа Грбића. Морамо имати у виду  да се у бившој Југославији тренутно дешава једна револуција са младим писцима, и велика већина заслужује да буде у центру пажње; али једна ствар ме плаши, приметио сам у више наврата да су неки аутори зато што су политички ангажовани освојили неке награде и конкуришу за неке награде, које уопште не заслужују. То што хоћу да кажем је да, таленат мора да буде на првом месту, никако политичка ангажованост.

За крај, која је Ваша поента?

Моја поента је да радим око промовисања и ширења наше културе у Француској, да помогнем нашим писцима да се домогну француске књижевне сцене, а и да објављују у својим земљама; и моја поента је да натерам људе да промене мишљење о нашој култури. Све су то циљеви, јер немам снове.

Разговор водио: Растко Лончар

Посета: 359