(Експериментална проза + други гласови + постмодерна)

11. VI године која се бројем не да исказати

           Молим, захваљујем Богу! Ја, грешан и сув, Антун Дрзнов, шушнуо сам данас епитрахиљем нагоре и тако под гушом угостио последњу годину девете деценије. Постриг који сам примио, у време док су се мале дропље још увек гнездиле, више се не види, но брада што, већ дуго, тече подно носа ми, гласно пружа своју влат за један нокат о сваком црвеном слову и о Тијелову (спомену на Евхаристију) – дану мог рођења. Био сам чупав и леп (ох!), као да то беше јутрос, када сам престао да бридим од вина и блуда, а почео да жваћем обличја јата, ђерва и милих полугласа који изнедриху новорухо шва. Тада су људи улицама Таванкута узвикивали кивно, разгорачених очију: Исукрсте, истргнув га с беспућа, куда га то баци? Имадосмо вранце, а сад имамо врагове!, а ја сам био руменији него икад, утробе спремне да усахне под босим стопалом аскезе, речју: био сам рад да рођено К преточим у суђено Х – а оно што ме је понукало да се приклоним чарима које носи Slavia Ortodoxa, до сада је било тајна.

           Млади Антун Хорват, проистекао из слабина опћинског тајника Давида, будио се, откако зна за себе, мастан и гладан афродитанске љубави, због које је редовно журио пред кућу влаковође Михаила (онде знаног као Михаља), како би слушао пуцкетање цемента у зидовима који су се, мртви и опчињени, топили и савијали при кретању Михаљеве видовите ћерке Марије. Њих двоје су се, прашњави и смешни, к’о зоље што живе крај стазе, купали једно другом у устима из пролећа у пролеће, славећи крст, Бога, фратре, вернике и невернике и све што би им се на путу нашло, не марећи да ли и шта творе својим Нераздвојством. Но, вечно будан враг (или то беше какав ангелос), течан као ласица, преброја прсте и заглади браду, па стави надолазећој ноћи у џеп сан, који учини да видовита Марија устукне и угледа Антуна – бесполног и дугобрадог, а он јој се указао тако да једно велико, црвено Х држаше у рукама, као што свеци, на иконама, окоштим шакама подупиру свете књиге.

 СНЕНИЈЕ ВИДОВИТЕ МАРИЈЕ

           Радуј се, невесто неневеснаја!
           Радуј се, невесто неневеснаја!
Откровеније видиш, Маријо, он постриг примиће и прекорачиће преко мале схиме, не стиди се што у незнању вољаше светог оца Дрзнова – опроштено ти је! Али не чини то више, греси су слани и хладни кад им се будан враћаш, а то је исто као смрт, него искијај сву љубав коју си му намислила дати, Христ се у њему роди! па незнана сила пусти орну глашчину, тако да се речи одразише и у Антуновом сну, но њему се пред оком указа вољена Марија, увијена у паперје и мед:  Вижљасти су плодови које једеш, Антуне, расол се справља од купуса и укус му је ружан, а то ти је судба са којом ћеш се знојити у бурету, Антуне, ако мене будеш чекаo.  Бираш ли то, или ћеш ме пустити да ти кажем где ће ти плод сретно бубрити? Привина Глава, Антуне, Привина Глава! Жучју те дојила мати, не ропћи преда мном, но дрзни се, јер Дрзнов си рођен да будеш!

           Данима након тога, заборавивши онеобичени сан, није био сигуран да ли су његови разгаламљени брци довољно питоми и да ли су његове руке више налик на бадем или на пихтије, па би, плачан и мио, дуго стајао за углом куће и певушио тиридиридим, док је чезнуо за непрегледним маријанством, у чијим су генима расле шине и прљаволепи војвођански етар – и тако беше месецима, мѫко голема и пука!

           Недуго затим – зло и наопако! Брци жедни вина калемили су се и ницали нагло попут светлог житијног чеда и зато Афродита ово гњило обожавање гурну у руке Еросу, налазећи да међу његовим лактовима оно лепше, самоникло, буја. Није прошло много и Антун је, уместо рукама, почео да крсти ногама по таванкутском колском путу, заборављајући шешир на чивилуку и гутљај у грлу и онда би, ћутећи, пловио пут куће као болесни брод тупаве крме, утрнулих листова, а језика опијена, сањива и млитава. Осећао се као мусави троноги мрав што за маглу и облак се држи: oх, па што тако?

           Почешао је север Бачке иза уха, очајно, бритко и надобудно, у нади да ће је узрети, премда авај. Мртво цвеће ницало је за благим падинама равнице, а ноћ се овога пута родила и извргла тако да је цврчала под њим, натрула и бедна: погрешан месец бацише нъ нєбєсѣхъ за потоње своје, Иох, Селена, или већ неки отопљени бог млаких јатака и неуочљивих шака – њега је, ионако, влат Свеједнога полако савлађивала, вукући га, нетремице, к себи: наслада, страдалнички писак esaurito. Well, децо, свако на своју страну.

            Нетрпељивом му се чињаше свака сличност између њих двоје, па је зато почео да учи писање левом руком и пушташе зелену браду да буја. Потапао је зенице, отварајући очи под водом, сваког дана у подне (ћошкаст и немио час), без да трепне, надајући се да ће му беоњаче једном постати црвеније него њене, које беху надражене кијањем, сољу и расолом. Продао бих веру за вечеру, мислио је, само да њој не будем ни налик.

            Добар тек, пријатно и jò ètvàgyat гутао је преко носа и уха, нерадо, трипут дневно, а обеди које је кушао дошли су му смрадни и лепљиви: млак је и споро је растао раскорак између њега и смртоносне Марије, па је зато желео да продуби сваки пупољчасти јаз и улуби обличје некадашњег зубовидог осмеха. Нерадо али вољно, пресамитио је младу кичму, милујући јој чворове и размишљајући куда занавек да пође, а да, опет, не оде предалеко: беше пуф! и беше куд год – амин и амен и вукући се, из олињалог Таванкута крену пут Срема. Стопа пред стопу, трајало је дуго – зазивао је више Господа но Господина, продајући веру за вечеру, премда је сваке вечере одавно био сит. Плакао би дуго и чешао румен потиљак о пањеве и стабла, посматрајући мале дропље и плавокљуне патке како трбухом драже друм и, лижући блато са ципела, прхком земљом за собом брисао је траг: црна га поклопила брада, покрила му прса до појаса, бркови му браду прихватили, а обрве пале на бркове, зашто би мумлао одакле долази? Висок и прек или болестан и мрк, преко Старе Моравице, Горње Рогатице, Пивница, Парага и Силбаша, пришуња се Моловину, Беркасову и допуза, располућен на половине, до манастира Привина Глава.

            ,,Је л’ имаш црвен и празан стомак и гаће од меда и жучи?“, беше путир добродошлице, у који Антун искашља умор и јаство, јер је ходао толико да су му белези поспадали са тела и више га ни суфикс Господњи није могао познати. Ишчисти стопала која сад већ личише на копита и обави браду око врата, да га не ошине света промаја црквеног предворја. Милео је дуж наоса, а погледом је јео апсиду док га је нос сврбео од тамјана и бркова. Прозори и витражи су били лаки, а његов ореол чупав и чинило му се да је постао млађи од себе прививши се уз апстраховано гнездо пуно братије и вина. Био је послушник врло кратко, разговарајући за то време са кракатим црнорисцем који га беше примио.

           ,,Кућа се под кров ставља једном, а не сто пута. Греси су слани и хладни кад им се будан враћаш, а то је исто као смрт: многи су мислили да монаховање танцује како се њима прохте“, упозоравао га је монах током искушеништва, ,,а твоја је брада мудра и душа, гломазна крушка, на здравље биће свету и Богу“. Ко ти, спасе, затка ризу која те нагна у православни до?, врцало је у њему питање.

           Клокот и срк Антуновог упијања редака светих књига, бдења и богослужења одјекивали су проскомидијом и ђакониконом, док једном није, у доба пре поднева (када свако делање изађе на добро), пожелео ризу и постриг и обзнанио Кристу и Христу: ,,Азъ ѥсмь Божји μοναχος, Антун Дрзнов!“ и постаде, збиља, монах који успе и сме да заволи исток и оба своја имена. Недуго затим прими малу схиму, и тако пребиваше у светим молитвама преподобијем и правдом, годинама које се рађаху једна другој из репа и као кроз воду, пролетаху крај њега.

            Престао је да мисли о пређашњем себи, али се често питао, зајапурен од  аскезе и боговања, да ли је широка као некад улица пред кућом Михаилова порода – тамо где су први пут једно другом препројали зубе и помешали пигмент трепавица: Кирешка долино, узвикивао је у себи током тиховања, избраздан и брадат, проклета, мрсна, распарчана! Богу хвала, рођени су у различите датуме и дане: размишљао је како би, у јаловој античкој јарости и срџби која га је ретко обузимала, могао учинити да буде зачет и рођен кадгод друго – силом мењати стопе животарја, уметати спондеј тамо где дактил приања и звук нарочит даје, чинило му се, грех је мањи но у вино чарнокапо наливати чесмушу воду.

           Када је почео да се гура са позним добом и топлом разборитошћу, одредише га за старатеља (епископа) и наменише му, том приликом, да омирише и надгледа епархију сремску; распламсани берићет и милозвучни тропари орили су се под сакосом Антуновим, а монаси и послушници беху румени и мршави, мирисни и спори.

           Једанаестог јуна, године која се бројем не да исказати, грешан и сув, епископ Антун Дрзнов опстоја као великосхимник свега четири часа, па шушну епитрахиљем нагоре и тако под гушом угости привиђење вољене Марије, која му испружи руку – постриг који је примио, у време док су се мале дропље још увек гнездиле, постаде светложут, о овом, као и о сваком претходном  црвеном слову и о Тијелову (спомену на Евхаристију), дану његовог рођења – женик и невеста, уснули, радоваху се.

Посета: 229