Како не бих био онај стереотипни елитиста, који одбија и да чита оно што није класик и по мерилима оне књижевне врхушке што нам се надвила над главама па диктира шта то ваља, а шта не (мада нешто доста греши у последње време), одлучио сам, пре неколико недеља, да „искочим“ из књига из библиотеке, које су преболеле толико киша, да о томе сведоче само њихови ожиљци у виду ребрасте форме коју је попримио папир; да бих се, поред проучавања оних за које смо сви чули, помало позабавио онима, који, у овом тренутку, на овим просторима, својом уметношћу формирају читаоце, дакле, данас пишући оно, што ће сутра бити мерило доброг или лошег. Многи од оних који ће се наћи метом овога што пишем, услед више објављених дела, могу се сматрати успешнијима од мене. Свеједно ми је шта ће читалац извући из свега овога, али покушавам да укажем на одређене шаблоне који се понављају у скоро свакој песми, а који, нажалост, нису особина квалитетне поезије, јер већина аутора чију сам поезију читао имала је мањих или већих проблема различите природе. Не желим спомињати оне који су иоле познати, јер о њима је већ доста (о некима, по мом мишљењу, можда и превише) написано. Напомињем, летео сам преко разних сајтова и бесомучно ишчитавао све написано, а проблеми које сам проналазио код поезије, били су, код неких песника доминантни, код неких теже приметни, али изузетно чести код свих аутора. Пре него што започнем, напоменућу да ипак постоје они, чија поезија „одскаче“.

       Говорићу искључиво о поезији коју пишу млади људи, још неафирмисани; који ту поезију објављују по различитим платформама и у часописима. Конкретно нећу критиковати ниједну особу, нити часопис/лист/онлајн платформу.

       Као што је одавно јасно, то да свако може да пише, исто тако треба да нам буде јасно да свако може да буде и објављен. Често су једина критика, уредници/уредник, који у много случајева покажу извесно незнање, а према понеком аутору постају благонаклони, не скрећући аутору пажњу на одређене грешке (незнање или куртоазија), што показује недостатке у њиховом критичком промишљању о написаном. Након што је дело објављено (конкретно, поезија/песма), чини се да аутор заборавља да то што он пише поезију, не значи да је много паметан ,а тога увек треба да се сети сваки млади аутор. Тада заборавља да поезију не пише за друге, па се у тој „слави“ уздигне и почне да буде хвалисав. Самим тим што је таква поезија објављена, она почиње да представља парадигму читаоцима, од којих ће неки поводљивији, прихватити то као иновативан, заиста добар начин писања поезије, па пошто ће му то деловати једноставно, можда ће се и сам окушати у писању, чиме се рађа следећа генерација рђавог писања и песничарења.

       Услед похвала средњошколских професора, многи се одлуче на велик корак, почињу да објављују прерано, а сматрам да је најбоље писати и објављивати онда када је то најбоље за поезију, као ентитет, а не онда када човек помисли да би он требало да објави нешто. Нису криви професори због похвале нечије поезије, која је, за њихову доб, добро написана, али их треба кривити што ученицима нису објаснили да та похвала не значи да им је место у антологијама (бар не још). Због тога треба трагати за колико-толико објективним читаоцем, који ће једнога дана узвикнути: „Еурека!“. Многи од тих песника не чита сопствену поезију, па не може да увиди да ни он сам то не би читао.

       Следећи проблем су друштвене мреже, које су сад постале масовна гробница успелих песника, јер се скоро свако може ухватити рачунара и тастатуре, те објавити своју песму на свом налогу. Често неки од њих пишу у некој неартикулисаној хаику форми, где набацају шачицу речи у смислену синтагму, надајући се да ће то попут какве мудре изреке бити дељено међу налозима који их читају – а то се и дешава. Тада долази до гомилања својеврсних идолопоклоника, која је пријемчива и популарност налога расте, заваравајући песника да он заиста ваљано пише, не знајући да се иза масе пуне похвалних коментара налазе обожаваоци млаких речи и шунда који удара на интуитивно, а врло једноставно говори о стварима које практично нису толико једноставне, нудећи, поново, изреке које се деле, а које код човека који се над њима замисли, изазивају мучнину. Највећу корист такве поезије видео сам када су је други песници исмевали, али ми је било и жао што је та поезија постала жртвом циника, јер неретко њен писац има извесне квалитете на којима би требао да поради, уместо што статично стоји у односу на поезију, штанцајући исте песме изнова.

       Многи млади песници сматрају да се квалитет поезије искључиво крије у  неразумљивости, па самим тим сматрајући да што је неразумљивија,  њихова поезија постаје боља. На крају долазимо до закључка да они нису – Миљковић. Користе се симболима и метафорама, често грешећи у њиховој употреби, понекад кварећи добру строфу, понекад и целу песму. Пишу о љубавима (свим формама и начинима „љубави“ и „љубљења“) (ова тема не мањка у прози), плачу над злом судбином, иако им је судбина често прилично наклоњена (пишу огрнути дебелим ћебетом), заборављајући да смо о томе и превише читали досад. Заборављају да много разноврсније морају читати, како би увидели слабије стране поезије која им је омиљена. Занесени поезијом с краја двадесетог века и оном која је досад написана у овом веку, почињу да пишу о баналним стварима, физиолошким потребама, величају потпуно небитне тренутке сваког дана, у њиховом боемском животу обавијеном димом турског дувана плавог дима и бескрајним литрама алкохола – нису боеми (а тако чезну да то буду), а уколико их толико привлачи писање оваквих ствари, слободно могу да их оставе између корица њиховог дневника, далеко од нас који можемо да налетимо на то (никог не занима). Пишу вулгарно, а барабе су модерне још само код приглупог ума.

       Стручни термини струке која није њихова, о којој или морају још да науче, или да је се окану, јер подсећају на оне које је Сервантес исмевао у свом предговору књизи „Оштроумни племић Дон Кихот од Манче“ још пре четиристо година. Често су присутне алузије на неке писце/песнике и њихова дела или ликове, које остављају горак укус, јер за тако нешто није довољно просечно знање. Руше начела, руше основе, руше форму, у незнању верујући да су први који то раде. Нове авангарде неће бити.

       Много њих би требало да заборави да песник не мора бити особењак, занесењак, својеврсни геније-психички болесник, па затим да обрију и ретке црне науснице, скину шешир, да се људи више не смеју. Можда и да пораде на личној хигијени. (Овде стајем)

       Још један шаблон који се појављује је нешто што ћу назвати мизантропска поезија, која се допада циљаној групи (не знам како је назвати), чија тема, поред тога што је клише, прети да постане једина тема њихове поезије, па својом монотоношћу, њихова поезија постаје изузетно досадна и своди се само на мржњу према људима.

       Они умоче своје гушчије перо у мастило…

       Рима је нешто што заузима централно место, јер постоје два табора која су дијагонално постављена. Табор слободног стиха, који се гнуша риме и форме, не може се тако писати у овим бурним временима и Табор елегантних који толико сили ту риму да цела песма почиње да се губи у потрази за римом, вокабулар им (често) није најшири, а због риме, он је још више сужен, што доводи до потпуне пропасти.

        Улога поезије није да исправља грешке прошлости, она не мора бити ангажована, ни на који начин. Ако ћемо о политици и социологији, то можемо и у есејима – да мало вежбамо речитост. Нема великих истина и великих питања и одговора, без одговарајуће обраде, дража је и песма о равници која се види из аутобуса, ако није рђаво написана.

       Рецепција наших дела (биће их, надајмо се) индиректно ће зависити од читалачког искуства оних који се сада залећу у ту олују коју књижевност ствара, а где је сва одговорност на нама, да надолазећи систем вредности (који се у њима формира, читајући (између осталог) наша дела) буде што квалитетнији, како, на дуге стазе не би угрозили вредност онога што ће бити написано дуго после наших почетничких књижевних поигравања.

       Ниједна епоха/правац/школа, није постојала неутрална у односу на целокупно књижевно стваралаштво овог света; свако чија књига се може пронаћи, макар да је најређа на свету, оставља траг, нешто је оставила за собом.

       Наш циљ, треба да буде, да кроз делимично подражавање (пажљиво) изазовемо повратак старих квалитета књижевности, који су се негде загубили, наравно, обликујући их што је боље могуће, па да својим читалачким искуством извештимо тај инструмент који користимо за стварање и да створимо нешто што ће бити боље (засигурно  не у потпуности) од онога што је некад писано, али неизбежно (барем  мало) горе од онога што ће доћи, а историја књижевности нам налаже да не покушавамо (када дође то време) да уништавамо све ново што се зачне, већ да, као много искуснији и формиранији писци/песници/критичари, сакривени иза подебелих диоптрија, умемо да, без сујете, потпомогнемо пионирима да се изразе.

       За крај остаје да се каже да понекад човек мора увидети да неке ствари нису за њега, јер је тешко од себе бити јачи. Некада просто више нема смисла покушавати. Остајте ми недоречени.

Јутра тога магленог, ја скочих
Из кревета; и перо умочих
У мастионицу стару; и тад
Паде ми на памет како је тешко
                                                                             Када си млад

Имао сам с пером проблем ја
Јер порекло његово беше
Голубов тур, не нога гушчија
Ах, није битно чијим пером
Пишем; већ од речи, читалац по глави да се
                                                                               
Чеше

Тешко је Боже, нек’ небеса тугују
Твоја; јер јутрос ми мајка
Не угреја млеко, те показа
Да место мајке, у њедрима гајим гују
                                                                           Мада сумњах, сада за то имам доказа

На капцима ми сада смртна лакост
Дрема; не могу ми помоћи ни мудраци
Стари; кобном се показа мајчина пакост
По мене, њене се злобе у мене забише
                                                                         Краци

Тугуј свете сада за брцима мојим
Неће више бити овакве жучи никад
Никада ме ниси ни сматрао својим
А сад кад те напуштам си тужнији
                                                                       Но икад

Остајте ми браћо,
                Весели и пијте
                                                                             За душу моју што вас сад напушта
Сузице горке тужни не лијте
                                                     Јер моја је душа – жалости увек била
                                                 Супротност сушта

Аутор: Томислав Дунковић

Посета: 436