Крст носити вама је суђено,
Страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак в’јенац, ал’ је воће слатко.
П. П. Његош „Горски вијенац“

I

            Пут којим се српски народ кретао, током своје више од један миленијум дуге историје, поваздан је био пун раскршћа, сеоба, деоба и осталих искушења. Сваки пут водио је само до следећег раскршћа и стављао Србе на нимало лака, ни једноставна искушења. Ни једно од тих искушења није било једнолично, те се не може говорити о врсти, већ само о распону тих искушења и искустава. Свако од њих наметало се као метафизичко, трајало као елементарно егзистенцијално питање, те се окончавало као параметар за (ауто)биографску приповест о узроку и последицама једног народа.

            И сада, с почетка 21. века, у новом времену општег наметања либерално-капиталистичких интереса као мере свих ствари, искушења у која српски народ залази на свом путу, чини се, немају чисто егзистенцијалне страхоте за тренутну последицу, но и поред тога њихов интензитет није ни мало занемарујућ. Питање које треба храбро постављати јесте запада ли се у та искушења (једино) сопственом кривицом или, пак, туђом намером, те једнако храбро и отворено на њега треба и одговарати. Српском народу је и данас, преко потребна будност ока, неугасла луч, оријентир да се не забаса и сасвим не потоне у мрак. За то, никада лагодно, путешествије од пресудног значаја су колико извори те светлости, толико и њени чувари. Докле год светлости има и пут се наставља, а докле год међу Србима има појединаца, истински врлих да буду чувари те светлости, способних да се окрену око себе, бистрооких да погледају у прошлост, те промисле о будућности и обе доведу у какво-такво сагласје, јасан је оријентир, те и циљ наспрам кога се сви заједно одређују.

            Иван Негришорац несумњиво је један од оних мислећих (и верујућих) појединаца чији је никада двосмислен, а увек критичко-аналитички аргументован израз данас преко потребан у времену „искушења колективног и индивидуалног опстанка“. Особеност вредна помена када је реч о аутору Истраге предака (2018) и Његошевског покрета отпора (2020) лежи у томе што он у себи синтетише песника, теоритичара и историчара књижевности, а чињеница да му је поверена на управљање најстарија српска научна и културна институција говори о снази којом је све оно што синтетише подредио на ползу свом народу. Управо ту ползу, више него игде до тад, на делу је доказао и показао Истрагом предака (2018) и Његошевским покретом отпора (2020) као надасве јединственим штивом, узевши у обзир време и књижевноисторијски оквир у коме су настале. Чини се сасвим оправдана мисао Матије Бећковића на једној од Негришорчевих промоција када каже да се Негришорац имао рашта родити, све и да је Истрага предака једино што је створио. У сабраним „искушењима колективног и индивидуалног опстанка“ све са мишљу усмереном у највећој мери на простор Црне Горе, а потом и на остале просторе које насељавају Срби, Негришорац обједињује песника из својих Камених чтенија (2013) кроз солилоквије Светог Саве, Петра II Петровића Његоша, митрополита Амфилохија, кнеза/краља Николе Петровића, али и Секула Дрљевића, Милована Ђиласа и др. Сваки од ових напева јесте идеолошки или религијски интониран и Негришорчев израз у целини поседује солидну дозу метафизике и не треба му замерити, с обзиром на то да већ у наслову комуницира са самим Његошем, и није ли управо црква та која је ваздан била стожер индивидуалне и колективне саборности Србима, безмало читав миленијум? Негришорчев израз, био он поетски, прозни или критички, обједињује његово метафизичко-религијско гледање на ствари са теоријским и историјским интелектуалним сазнањима, што резултира критичким погледом на људе, места, процесе и догађаје. Он као историчар књижевности и књижевни критичар кроз интерпретативне увиде разматра, између осталог,  Његошу књигу дубоке оданости Исидоре Секулић,  Бећковићеву поему Ћераћемо се још, те даје недвосмислен критичко-историјски суд у вези са контроверзним деловањем Милована Ђиласа. Као мислећи интелектуалац Негришорац промишља о свему ономе што је трајно стигматизовало српску историју, то чини, пружајући увид у, примера ради, идеолошку реинтерпретацију југословенског уједињења, Косовског питања и нарочито НАТО агресије. Премда је по жанровском одређењу есејистика, Истрага предака, оној Михизовој сентенци о српској историји између сеоба и деоба придодаје и саборност као кључно средство одупирања искушењима колективног и индивидуалног опстанка, па се ово штиво може читати и као хроника. Премда још од самог наслова, у дослуху са Његошем, књига сабраних есеја за централну тему има дешавања на простору Црне Горе, Негришорац сматра да је за шири увид у тај проблем нужно промислити о прошлости и сагледати ток историје као констелацију бројних узрока и последица. Како и сам признаје у напомени, текстови обједињени у Истрази предака (2018) настајали су више од четврт века у сврху разматрања једног ширег друштвено-политичког контекста, а воља да се тако сабрани прикажу културној јавности мотивисана је актуелним, рационално необјашњивим однарођавањем једног дела Црногораца и жестоком супротстављању остатку Срба.

            Значајну заступљеност у књизи заузимају и есеји који се тичу наднационалних питања која би морала да буду иманентна свакој националној заједници, па тако Негришорац свој положај мислећег интелектуалца ваљано потврђује промишљајући о питањима попут светости цркве, етимолошким наслућивањима, а посебно о месту и улози интелектуалца у нашем времену, па тако на једном месту упозорава:

Начелно говорећи, за мале народе је поготово важно да имају спремне и способне интелектуалце, ма колико политичари превиђали њихов значај и не умели да воде дијалог од којег у политици може превасходно бити користи, а евентуалну штету тешко је неутралисати. […] Уколико не буду активирали највише облике сопствене креативности, Срби би могли из процеса транзиције и глобализације да изађу као потпуни губитници.[1]

            Запажени културни радник није сабрао искушења колективног и индивидуалног опстанка као несвакидашњу јадиковку, нити ради демонстрације сопствене способности да опсервира очигледно душебрижнички зачињено метафизичким напевом. Уместо тога, Истрага предака покушава читаоцу да укаже и поучи га промишљању о сопственим историјским (неретко болним) догађајима и процесима, те након затворене последње странице кристалише се идеја саборности, као једином средству достојном сваког искушења. Негришорац не води куртоазне и јалове високоинтелектуалне „распра’е“, већ промишља са историјске дистанце, повезује индивидуално са колективним, а домаћа проблемска подручја разматра као део ширег, глобалног плана и најзад позива на отворени разговор одређен интелектуалном смиреношћу. Аутор Истраге предака на прошлост гледа са књижевно-историјском аргументацијом, а на садашњост са интелектуалном мирноћом (не ћутањем!) и хируршки прецизно дефинише себе метафором да у животу човека постоје времена у којима он мора стати усправно, како не би заувек остао грбав.

II

            Разматрања која је добрано разрадио и у многим сегментима заокружио у Истрази предака Иван Негришорац наставио је свега две године касније Његошевским покретом отпора. Интересантан спољни фактор на који би требало указати огледа се у моменту када су оне ступиле на књижевну сцену. Наиме, Истрага предака угледала је светлост дана 2018. године, мање од једне године пре почетка верске кризе у Црној Гори. Значајан ризик предвиђања и промишљања Негришорац је преузео на себе лативши се разматрања искушења и питања опстанка услед најинтензивније етапе тих процеса но, како и доликује, понео је приповедачки баласт „уз Божију помоћ“ ослоњен на свеукупно историјско искуство свог народа. Паралелно са комплексном атмосфером у Црној Гори појавио се и Његошевски покрет отпора (2020), будући да је друштвено-политички живот тамо, од Истраге до Покрета претрпео озбиљне промене, те је антисрпски набој монтенегринских (не црногорских) властодржаца (не државника) драстично ослабљен.

            Ништа мање нису вредни по свом значају ни есеји који се не баве строго црногорским збивањима.[2] Текстолошки аспекат Његошевског покрета отпора, начелно говорећи, и поред свих сагласја, може се поделити у групе на трагу два наративна становишта. Унутар прве групе текстова Негришорац излаже, документовано поткрепљује и даје критички суд друштвено-историјских прилика које су посредно или непосредно имале утицаја на идеју која има централно место у књизи. Друга група текстова, једноставно говорећи, одговара на питање шта сада да се ради и у том смислу важно је истаћи да Негришорац „рачуна на свог читаоца“. Штавише, стиче се утисак да је дубоко свестан читаочеве рецепције и, ни најмање му не подилазећи, лаким и каткад строгим изразом саветује читаоца и не либи се ни да му постави питања по систему „да-не“ одговора.

             Своје полазиште Његошевском покрету отпора Негришорац дефинише појмом монтенегринство и објашњава га као „облик тешке социопатије праћен озбиљним облицима психопатолошких перверзија у сваком појединцу који би, унутар заједнице (Црногораца) којој припада, хтео да се изгради као самосвесни индивидуум, те нема сумње да су Црногорци, али и сви остали Срби на великим, демонским искушењима“.[3] Процес „монтенегрисања“ Црногораца у нашим данима и даље траје, али не мора се тражити дуго, ни исувише напорно како би се ушло у траг почецима монтенегринског процеса.

            Аутор Његошевског покрета отпора, унутар нешто ширег историјског контекста,  монтенегрински феномен смешта у четири фазе. Зачеци се јављају у периоду позних година краља Николе уочи краја Првог светског рата, који се зарад чисто династичких интереса прерачунао у процени и отворено себе поставио на страну непријатеља српског народа, те се од јунака са Вучјег дола и Фундина преобратио у лакрдијашког краља без земље. У том духу кнез/краљ и окончава живот у Антибу, те кроз Негришорца самотно проговара: „Не знам ђе ћу / И не знам што ћу! Сам сам, / Најсамљи човек на васцијели свијет, / Владар без земље и народа, преображен / У хрпу успомена и ријечи давно казанијех…“.[4] Са тако наслеђеним трагичким лакрдијаштвом као менталном шифром, идеја монтенегринства ревалоризује се након нешто више од две деценије од краљеве смрти и то (гле, чуда) у моменту када је Павелићева НДХ на врхунцу моћи. Протагонисти, овога пута нешто жустрије, друге фазе деструкције српства јесу крајње прагматичне Павелићеве пришипетље – „црногорске усташе“ Секуле Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Ова фаза је, осим подмуклом ликвидацијом истакнутих четничких појединаца, обележена и деструкцијом српског културног и националног кода унутар пројекта Енциклопедије Југославије. Опет, кроз злочиначки диптих „јудује, каинује и авељује“ Секуле Дрљевић: „Али ја знам како ће ме издат чим прилике / То дадну. И сви знамо: не вјеруј Црногорцу / Кад ћути, кад се сневесели, па ни мукает! Не вјеруј / Србину ни кад је мртав! Јер знао је мој Анте / Добри Павелић: пасји накот, мораш их побит / Да би те служио како ваља! / А и док мртви / Спавају, чувај дроб свој!“[5] Недуго затим ушло се у трећу фазу монтенегринске идеологије унутар једне веће, комунистичке сфере. Ова фаза доноси почетак изјашњавања Црногораца као засебне нације. Иако значајно обележава овај подухват Милован Ђилас се убрзо покајнички из њега повлачи под притиском дубинског саморазумевања. Након тога, уследило је пабирчење названо етногенетским проучавањем непосредно пре доношења Устава из 1974. године. који предвиђа суштинско распарчавање Србије по шавовима покрајина, такав развој ситуације мимоишао је остале републике. Негришорчев Милован Ђилас ће рећи: „Веле да сам најсмјелији ум / Којег Црна Гора изњедри! А ја бих, сада, / Све дао да је смјелости мање било, а Божје / Мудрости више! Мишљах страсно, говорих расно, / Чиних ужасно! Али за све то цијену иставих / Самоме себи, јер тако је ласно / И часно!“[6] Наредна фаза, четврта по реду, јесте фаза која и даље траје и коју Негришорац врло реско назива „случајем тајкунског монтенегринства.“[7] Свака од псеудо-идеолошких фаза монтенегринства никада није долазила директно из језгра народног слоја, уместо тога, монтенегринство је сваки пут наметано из окорелих нехуманих побуда – зарад династичких интереса или као израз сервилности групације велеиздајника унутар фашистичког блока, те као комунистичко средство за неутралисање српске националне свести баш на месту где је она најјача или, пак, као средство које је гарант опстанка олигархијских, тајкунских слојева. Из фазе у фазу, намере су биле све прозирније, а места њиховог одашиљања до данас су постала сасвим очигледна.

            Аутор ових редова склон је суду да је четврта и савремена фаза од свих горепоменутих најинтензивнија, најопаснија и представља најогољенији вид монтенегринске идеологије која сада стабилно упориште налази у званичној политици државе Црне Горе. Овога пута подривање српског корпуса оличено је у крајње бесловесним поступцима попут прогона ћирилице, покушаја формирања параверске организације назване Црногорска православна црква (на чијем челу је – зачудо? – анатемисани распоп), подвајању тзв. црногорске од целине српске књижевности, отворено вршење притисака на становнике који се изјашњавају као Срби, итд.

                Заједничко свим тим појавним облицима монтенегринске идеологије је одвојеност од народне културе и широких народних слојева, па због свега тога треба веровати да ће елементарни повратак начелима истинске демократије и системске разградње државне присиле довести до резултата који ће елиминисати облике насилних идеологија уопште, па у том контексту и монтенегринства.[8]

            Исписујући ову „игоовски“ дугу реченицу Негришорац, свесно или не, дефинише главну идеју која га је подстакла да се лати разматрања Покрета отпора. Конкретно, реч је о „одвојености од народне културе и широких народних слојева“. Управо то је оно што је љута рана сваког иоле освешћеног Црногорца, као и сваког другог Србина, па и честитих интелектуалаца вештих да свој бол артикулишу јасно упирући прстом на два подвојена  лица једне државе – лице однарођених монтенегринских олигарха са једне и лице традиционалног (никако заосталог), национално освешћеног црногорског живља. Једнако важан је и оптимизам оличен у веровању „у елементарни повратак начелима истинске демократије“ и све оно што ће након тога уследити свуда где се та начела доследно спроведу.

            Управо та потреба да се о љутој рани ваљано и интелектуално проговори, затим оптимизам и истрајност као фактори излечења, две су звезде водиље без којих не би било текстова са конкретном „шта сада да се ради?“ нарацијом. Одговор на то питање је синтагма из наслова – Његошевски покрет отпора, тј. јасније речено, повратак Његошу у контексту новог-старог ишчитавања и повратак начелима и дометима које је Његош успоставио не нарочито давно. Није згорег напоменути да ово не значи да Негришорац жели теократску државу са владиком на челу, нити он припада групи самозваних интелектуалаца који би по дословном принципу обновили давно минуле епохе српске историје. Уместо тога, Негришорац позива на повратак чојству и јунаштву, некада демонстираних у војним сукобима, а данас живих у мислећим појединцима са практичном сврхом одбране сопствене националне и верске припадности без пристанка на компромисе. Даље, Негришорац подсећа на Његошево „Нека буде што бити не може“ и на рачун широке семантике ове крилатице, рећи ћемо само да она подразумева веру у поновно сједињење огледала српског у духовној, моралној и егзистенцијалној снази и моћи; ово је позив да се поверује у (Божије) чудо, а ко у чудо поверује – чудо ће и створити, уз Божију помоћ и људску саборност и помоћ. Не мора се бити верски фанатик, па чак ни верник, да би се поверовало у свеприсутну метафизику, након тога све остало је ствар мере веровања и  именовања извора метафизике.

            „Очувати дијалог са Његошем и са целокупном традицијом и културом коју он подразумева, то значи очувати оне највиталније чиниоце опстанка читавог српског народа, а у том оквиру и свих његових делова и регија.“[9] Оваква констатација практично је позив са врха Ловћена мислећим и верујућим појединцима да потраже и пронађу Његоша у себи самима, тако што ће неговати у складу са сопственом вером и личним дометима све оно што је био и у шта је веровао Ловћенски Тајновидац, а потом „сви калкулантски резони Монтенегрина пашће […] пре свега у суочењу са самим Његошем и целом владарском лозом Петровића, као и у суочењу са свим истинским, традиционалним носиоцима црногорског чојства и јунаштва“.[10]

                Да би се до тога дошло потребно је испунити метафизички кодекс важећи за сваког од припадника Његошевског покрета отпора, који сведен на једну реченицу упућује да треба бити оно што је био Његош. Нека свако буде пре свега себи самом Стваралац, Песник, Мислилац, Духовник, Владар и најпосле Човек синтезе и Човек саборности[11]. И само тако, индивидуално конституисан, са изворно Његошевским у себи, може се одолети индивидуалним и колективним искушењима, само са мишљу о Његошевом физичком и духовном свеприсуству и шаптећим свемогућством може да се испуни „људска дужност најсветија“. Без попуштања, без умекшавања, без корекција сопствене душе у складу са модом и са пуном истрајношћу ка путу онога што најјаче опседа.

Помоз, Боже, јаднијем Србима,
 и ово је неко знаменије!
П. П. Његош, „Горски вијенац“


[1] Негришорац, Иван (2018). Истрага предака, Подгорица-Нови Сад: Књижевна задруга Српског народоног вијећа, Фондација Група север, стр. 423–424.

[2] Примера ради, вредан сваког помена је и есеј под насловом „Матица српска и књижевност старог Дубровника: између српске потребе за разумевањем и хрватске страсти за поседовањем“. Нав. дело, стр. 35.

[3] Негришорац, Иван (2020). Његошевски покрет отпора, Подгорица-Нови Сад: Књижевна задруга Српског народоног вијећа, Фондација Група север, стр. 105–106.

[4] Нав. дело, стр. 114.

[5] Нав. дело, стр. 118.

[6] Нав. дело, стр. 194.

[7] Нав. дело, стр. 109.

[8] Нав. дело, стр. 110.

[9] Нав. дело, стр. 226.

[10] Нав. дело, стр. 259.

[11] Нав. дело, стр. 312.


Напомена: Текст је оригинално објављен у децембарском броју (2020) панчевачких Свесака, а на Поенти уз сагласност аутора, нашег сталног сарадника и првог добитника Поентине награде за есејистику.

Аутор: Милан Радоичић

Посета: 545