Владимир Табашевић, један од водећих писаца нове генерације српске, постјугословенске књижевности, рођен је 1986. године у Мостару, у тадашњој СФР Југославији, данас Босни и Херцеговини, под пуним именом Владимир Бошњак-Табашевић. Пореклом је из мешовите ванбрачне заједнице – отац Хрват, мајка Српкиња, а с обзиром на тадашње друштвено-политичко стање на тим просторима ова породична мешовитост и судари различитих схватања са очеве и мајчине стране утицаће на његов књижевни рад у ком се у великом маху очитава мотив потраге за идентитетом. При избијању грађанског рата почетком деведесетих година у Босни и Херцеговини, Табашевић заједно са мајком одлази у Београд, где његово друго презиме Бошњак даје повода за реализацију националистичке агенде, те већ у раним разредима основне школе његова учитељица лично „прецртава“ презиме Бошњак и Владимир остаје само Табашевић по мајци Српкињи. Доласком у Београд, његова мајка Љиљана се преудаје, поново за Хрвата, овај пут војвођанског, Јосипа Човића, а 2009. године умире од рака. Ова дешавања у породици, родној Херцеговини и друштвено-политичке околности утицаће на његов однос ка књижевности где се најчешће појављују мотиви смрти, идентитета, језика и рата. У главном граду се школовао и студирао филозофију на Филозофском факултету и оснивач је и један од уредника интернет часописа Презупч који се бави питањем класних односа у друштву.

            Табашевић је на књижевну сцену првобитно ступио као песник. Био је члан песничке групе Cache[1] у оквиру које самостално издаје збирке песама Трагус (2012), Кундак (2013), Хрватски кундак (2014), док збирку песама Коагулум (2010) објављује у оквиру наградног конкурса Фестивала младих песника у Зајечару, која му је донела награду за најуспелији циклус поезије. Његове песме заступљене су у изборима савремене поезије Van, Tu: Free (ОКФ, Цетиње, 2012), Простори и фигуре (Службени гласник, 2013), Рестарт (Дом културе студентски град, 2014) и Троје (В92, 2016). Награде настављају да се ређају објављивањем приче Рат за коју добија прву награду на Биберовом фестивалу. После тога, Табашевић прелази на писање прозе, те објављује романе Тихо тече Мисисипи (Студио Знак, 2015) који му је донео регионалну награду „Мирко Ковач“ за најбољу књигу младог аутора, Па као (Лагуна, 2016) и Заблуда Светог Себастијана (Лагуна, 2018). Сва три романа ушла су у ужи избор за престижну НИН-ову награду, да би на крају награда заиста доспела у руке овом младом писцу за последњи објављени роман Заблуда Светог Себастијана 2018. године. У образложењу жирија, чији је председник тада био Зоран Пауновић, наводи се да се “својим трећим романом Владимир Табашевић враћа самосвојном изразу који је понудио у књизи Тихо тече Мисисипи, па чак и њеним темама – ратној трауми, односу са мајком, самоћама“, али и да се “сада као зрели писац који влада језиком и причом без приче, атмосфером и сложеним мотивима, потпуно предаје контролисаном језичком делиријуму. Табашевић мења перспективе и технике, да би језичке крхотине из првог дела текста у другом прикупио у слагалицу – причу која ће нам, на крају, уместо излаза понудити нови језички и егзистенцијални лавиринт“.[2]

           Од 2015. године, када је Табашевић први пут ушао у ужи избор за НИН-ову награду, око његовог имена подигла се медијска хајка и често се налазио у жижи јавности због изјава и поступака које су неки бранили, а неки напдали на друштвеним мрежама: од скандалозних, сексистичких и мизогиних коментара упућених књижевници Ивани Димић, која је 2017. године добила НИН-ову награду за роман Арзамас[3], до демонстративног паљења романа Заблуда Светог Себастијана на Сајму књига 2018. године када је најпродаванија књига била исповест-аутобиографија ријалити учеснице и певачице Кристине Кије Коцкар, што се и наводи као разлог његовог поступка. Овај поступак Табашевић је објаснио као вид „шаљиве самопромоције“[4] с обзиром на то да је на друштвеним мрежама видео фотографију поменуте књиге ауторке Кије Коцкар која гори у пламену, јер „можеш и сам своју књигу да запалиш“, желећи да се дистанцира од таквих поступака међу читаоцима. Дакле, Табашевић је „склон тежњи да шокира јавност или једноставно лупи шамар друштвеном укусу“ (Пантовић 2019: 800), а почетком 2020. године је потписао и бојкот НИН-ове награде[5] са образложењем:

          „У питању је један општи проблем на који желим да укажем потписивањем овог бојкота, а реч је о следећем: како симулирати учешће у одлучивању оних који заправо у одлучивању немају удела (Рансијер). Ствар је, заправо, проста – реч је о парадоксу присиле на демократичност, присиле коју свакодневно живимо. На пример, узмимо, као некадашњег члана жирија, једног Зорана Пауновића, чији је допринос нашој култури неупитан, и на чијем кредибилитету почива репутација читавог жирија, и онда његов један глас, и теоријски уистину утемељено становиште, ставимо наспрам већине гласова оних који су у тај жири залутали силом инертности, захваљујући урођеној им склоности незамерања инстанцама моћи, и честом употребом пожељних, политички коректних “лозинки”.[6]

Овај његов чин се може окарактерисати као један парадокс, с обзиром да је он награђен управо овом наградом, али он сам тврди да њему ова награда није била циљ и да је дошла само успут у његовом стваралаштву.

            Као што је већ поменуто, најчешћи мотиви који се појављују у његовом књижевном раду јесу рат и смрт, језик и идентитет, управо оно са чим се и сам сусрео у животу као дете-избеглица из Мостара и што се покреће као главна тема романа Заблуда Светог Себастијана. Табашевић је био дете које се не сећа рата, већ је само знао да се нешто дешава. Сусрео се са смрћу оба родитеља у његовим раним годинама (имао је дванаест година када је остао без оца и двадесет и три кад му је преминула мајка), а често у интервјуима покреће питање сопственог идентитета с обзиром на причу о „брисању“ његовог другог презимена по оцу Хрвату и на проблем идентификације са Мостаром, као родним градом, и Београдом, као град у ком је одрастао и у ком живи од своје шесте године живота – себе не сматра ни Мостарцем ни Београђанином. Језик којим пише у овом роману, често описиван као херметичан, пун метафора, неологизама и инверзија, наилази на критику која уочава усиљеност и потребу за шокирањем читалачке публике до крајњих граница баналности. Требало би ипак узети у обзир да је Табашевић на књижевну сцену првобитно ступио као песник, те да је његов језик поетски, понекад лирски и нелинеаран у његовој прози, што нас доводи до закључка да су његови романи лирски романи. Оваквим језиком Табашевић више нагиње ка авангардистичкој поетици (футуризам, дадаизам, надреализам), него постмодернизму (Пантовић 2019: 804).

            Фабула романа Заблуда Светог Себастијана је оскудна, неконвенционална, толико да искушава своје читаоце и њихово стрпљење. Ликови који се појављују су само скице (Карло, Дино, Лидија, Јосип/Јосиф, Ема…), о њима не сазнајемо много, иако је тежиште на Карлу, у првом делу романа, и Дину, у другом. Улога језика је јача од ликова у овом роману. Језик овде постаје, може се рећи, јунак романа који преноси сећање на рат, али и главна тема, с обзиром на Табашевићево поигравање са речима које се може дефинисати као једно истраживање у матерњем језику, али не и као експеримент (Младеновић 2019: 228). Табашевић се користи турцизмима попут обашка, машала, муштулук карактеристичним за југ Херцеговине и Мостар из ког се полази на почетку романа и провлачи их кроз текст, стављајући их на неочекивана места и дајући на звучности због доминантног гласа ш. Карло, ког пратимо у првом делу романа, директно се обраћа у курзиву означеним деловима текста, тако да роман варира између првог и трећег лица који се смењују до последње странице.

            Као подтекст за овај роман, Табашевић се користи причом о Светом Себастијану, бившем вођи преторијанске гарде која је прогонила хришћане у 3. веку нове ере у време владавине римског цара Диоклецијана. Себастијан, иако војник који је учествовао у прогонима хришћана, сам је у тајности био хришћанин, а верује се да је био и чудотворац. Диоклецијан га је оптужио за издају и одредио му смртну казну због вере у хришћанство, те су га голог и везаног за стуб његови војници гађали стрелама, док у потпуности није био прекривен истим. Често се у уметности приказује као леп и млад човек на стубу, избоден стрелама и окружен симболима копља, мача и штита под ногама, а неретко је симбол Христовог распећа део ликовног приказа.[7] Тако Свети Себастијан делује као јеж избоден стрелама и та метафора јежа се понавља у самом тексту, али и на корицама романа где је илустрован јеж. Јеж постаје лајтмотив и, како Младеновићева примећује, то може бити управо и Табашевићев језик, „с црвеним језгром унутра и бодљама споља, што се шире неправилно на све стране“ (Младеновић 2019: 228). Преко подтекста о Светом Себастијану, Табашевић разоткрива комплекс жртве, што је једна велика тема његовог романа. Природа приче о Светом Себастијану наводи на размишљање о амбивалентности његове природе: он који је прогонио хришћане и приморавао их на жртву, заправо је сам био хришћанин. Мислећи да чини добро, он чини зло и на крају сам страда у име тога.

            Друга тема на коју треба обратити пажњу јесте питање језика у рату што уводи причу о рату као таквом који утиче на људе на свим нивоима. Сам мото и увод у роман каже: „Нама, који смо учили матерњи језик за време рата, често без матере, јежили се.“ Такође, у току романа наилазимо на исказе: „деца која уче језик за време рата морају да науче и то како се ћути и кад се ћути, како се прича и кад се прича“ (Табашевић 2018: 75) и „у рату, одрасли, ујезичени људи, увелико ујезичени, загледани су само, немилице ћуте, па деца, тако, науче неки свој језик, и значење тишине“ (Табашевић 2018: 76). Питање самог значења речи провлачи се и у тренутку када Карло замењује реч „тата“ са синтагмом „онај доле“, и „о оном доле морамо ћутати“:

          Тата је доле, баба је доле, деда је доле, пас је доле. Деда ће доћи и донети санке. Тата мрзи бабу и деду. Њих двоје не мрзе њега, али их и не интересује он. Њих двоје мрзе једно друго. Мама и ја идемо у Београд. (Табашевић 2018: 53)

Карло, који је дете, не разуме околности у којима се налази, зашто не сме да спомиње оца, зашто се међусобно мрзе и шта је то рат јер „никада око нас није било рата“ (Табашевић 2018: 19), али рат се десило „машала. Погодиће мост једном[8] машала, ихаха каквом, ракетом“ (Табашевић 2018: 33) и „рат, још увек, никад неће почети“ (Табашевић 2018: 34). Ратне деведесете обележиле су дечака Карла, али и самог писца овог романа, те се демантовање истог користи у сврху одбацивања онога што се заиста десило и што је обележило личност.

            Рат доводи до мењања језика и проблема идентитета малог Карла. Он се сусреће се изјавама попут оне Цветковићеве, Карловог вршњака и Београђанина: „Чуо сам само, на све стране, копита која изричу ‘хало’, ‘хало’, ‘хало’, диносауруси, слонови, вратите се тамо одакле сте дошли, из Тунгузије, дођоши, избеглице (курзив: М. М), богу иза трегера, скупили се, с коца и конопца, на камари нам стигли, долетели, довукли се, у крдима, марва, свашта нешто. Вуците се. Специјално ти – Дамбо.“ (Табашевић 2018: 19-20) Карло не може тако да се идентификује са вршњацима из Београда, јер он је избеглица. То утиче на стид и срамоту коју осећа због ијекавице, тј. језика:

           Мајка је узвичник звала ускличник. Сад се сети тога и сети се да га је било стид што она тако говори за узвичник.
           Сваки пут кад би рекао узвичник, сећао се тог стида и у себи је осећао да ћути о ускличнику који је толико пута био изговорен против њега.
           Та два створа у њему!!
           Проклета ијекавица – срамота, стид. (курзив: М. М) Један од синова је толико бежао од ијекавице да је избацивао Ј тамо где је требало да остане, говорећи: мама, и ја нећу да једем ништа, идем и ја на „дету“. (Табашевић 2018: 91)

Постоји проблем и око речи наши јер Карло не разуме ко су ти наши осим што му је та реч доносила радост и осећање победе. Његова мајка се преудала за Хрвата Јосипа, односно Јосифа како се у тренуцима наводи његово име[9], који „ратује за нас“ и можда Лидија њега воли „зато што он ратује против Хрвата за које ратује њена бивша љубав.“ (Табашевић 2018: 66) Да ли се онда Јосип/Јосиф, као Хрват, сврстава у наше?

            У другом делу романа упознајемо се са Дином и отвара се пут ка тумачењу да је Карло Диново сећање. Можда су управо Табашевићеви узори[10], међу којима се убраја и Милош Црњански, отворили пут ка мотиву двојништва. Како то Младеновићева примећује, мотив двојништва из Дневника о Чарнојевићу Рајић-Чарнојевић може да се пренесе на однос Дино-Карло, али и однос Ћамил-Џем-султан из Андрићеве Проклете авлије (Младеновић 2019: 229). У прилог томе иду следеће речи:

           То сам, онда, ја – успомена. Своја успомена на себе, себи. Карло ко нико. (Табашевић 2018: 14-15)
           Карло, заблуда си, моја заблуда, мени, о мени. (Табашевић 2018: 190)

            Такође, кроз други део романа наилазимо на критиковање институционализованих видова понашања, али и данашњег схватања ангажоване уметности (Младеновић 2019: 230) и критику квази левичара. Несрећним избором да квази левичаре представи кроз женске ликове, Табашевић је наишао на оштру критику социјалистичких феминисткиња. У роману наилазимо на Ему и Жану, две београдске левичарке и уметнице које су активне у култури. Ема „натуца Брехта“ и „за себе верује да је Крлежа“ (Табашевић 2018: 133-134), незадовољна је стањем у друштву, а пореклом је из богате породице. Жана, њена другарица, заједно са њом чита Брехта и ужива у политици књижевности. Слободан Антонић, који стаје у одбрану Табашевићу ког је Јелена Лалатовић оштро осудила у свом тексту Две заблуде о НИН-овој награди[11], примећује: „Свако ко макар површно познаје сој младих београдских левичарки – било да су студенткиње, НВО службенице или уметнице – одмах ће уочити колико су Табашевићеве Ема и Жана, по типичним карактеристикама, добро креиране.“[12] Дакле, Табашевић жели да се дистанцира преко ових женских ликова од квази левичара, необразованих, арогантних и лицемерних „интелектуалаца“, али при избору да то буду извесне Ема и Жана, наишао је на осуду књижевних критичарки које су га већ раније осуђивале на мизогинију (случај у вези са Иваном Димић 2017. године).

            Постоји подударност између писца овог романа и ликова који се у њему налазе, првенствено подударност са Карлом и Дином, с обзиром да се делови пишчевог сећања, живота и његових емоција преносе на ове ликове, али треба бити опрезан са таквим приступом и заправо направити отклон од таквог тумачења овог романа. Кроз Заблуду Светог Себастијана говори се о проблему рата деведесетих, посебно из перспективе генерације рођене осамдсесетих година, оних који су тада били деца и који нису могли да схвате шта се дешава. Тај рат донео је преиспитивање идентитета и припадности одређеној националности или религији, па чак и сукоб схватања у кругу породице. Прелазак малог Карла из херцеговачке средине у београдску доноси нове проблеме при идентификацији и схватању језика, јер његови вршњаци, београдска деца, не бирају речи и не схватају његову позицију у датом тренутку. Поред тога, откривају се и савремене заблуде у друштву, преиспитују се ставови београдске омладине и њихово схватање друштвено-политичких околности. Младеновићева примећује да „колико год се трудили да у кратком осврту бар дотакнемо већину тема Табашевићевог романа, нећемо до краја успети.“ (Младеновић 2019: 230) И заиста, овај роман има доста слојева. Од самоће, до сложених односа са члановима породице и са друштвом, а сви ликови који се појављују – појављују се у својству одређених идеја (подсетимо се ликова Еме и Жане, али и очуха, мајке, оца…). Заиста се може рећи да је Владимир Табашевић један од гласнијих из генерације рођене осамдесетих година која је претрпела ратне околности, али и нове генерације српске књижевности која сад долази на ред за разна тумачења и приступе, међу којима бисмо могли да издвојимо и Лану Басташић и њен роман Ухвати зеца који такође у себи садржи ратну тематику, и то управо те кобне деведесете године. Његови романи заслужују и траже повратак њима, поновна читања и поновна преиспитивања језика којим се користи, а Табашевић ће због тога вероватно и одржати своје место у жижи јавности.

 

ИЗВОРИ

  1. Табашевић 2018: Табашевић, В. Заблуда Светог Себастијана. Београд, Лагуна.

ПРИМАРНА ЛИТЕРАТУРА

  1. Младеновић 2019: Младеновић, Ј. Продубљивање искуства – сећање – разоткривање заблуда, у: Поља, бр. 517, година LXIV, мај-јун 2019, доступно на: https://polja.rs/wp-content/uploads/2019/07/Polja-517-.cir-PRINT-227-230.pdf

  2. Пантовић 2019: Пантовић, К. Обнова лирског романа и индивидуални наративи: Осврт на НИН-ову награду 2018. године, у: Летопис Матице српске, књига 503, свеска 6, јун 2019.

ИНТЕРНЕТ ЛИНКОВИ

  1. Антонић, С. Политика књижевности – случај Табашевић, 24. октобар 2019. Доступно на линку: https://stanjestvari.com/2019/10/24/politika-knjizevnosti-slucaj-tabasevic/

  2. Ђорђевић, Б. Бојкот НИН-ове награде: Писци устали против терора политичке коректности, 20. јануар 2020.

Доступно на линку: https://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:842549-Bojkot-Ninove-nagrade-Pisci-ustali-protiv-terora-politicke-korektnosti

  1. https://headliner.rs/2019/01/14/tabasevic-posle-odluke-zirija-ninove-nagrade-to-je-veliko-ohrabrenje-ali-knjizevnost-se-sustina-priznanja-dolaze-usput/

  2. Лалатовић, Ј. Две заблуде о НИН-овој награди, јануар 2019. Доступно на линку: https://www.masina.rs/?p=8287

[1] Поред Табашевића, чланови ове песничке групе били су Тамара Шушкић, Урош Котлајић, Горан Коруновић и Бојан Васић.

[2] Доступно на линку: https://headliner.rs/2019/01/14/tabasevic-posle-odluke-zirija-ninove-nagrade-to-je-veliko-ohrabrenje-ali-knjizevnost-se-sustina-priznanja-dolaze-usput/

[3] “Дарујмо жену јер је жена, ставимо Обаму јер је црн, да бисмо жене и црне оставили тамо где јесу, а нас на безбедном и у праву“ – преузето са Фејсбук профила Владимира Табашевића.

[4] Интервју за Прва ТВ, 15. 1. 2019.

Доступно на линку: https://www.youtube.com/watch?v=F6Y71aBHgmA

[5] Поред Владимира Табашевића, бојкот су потписали и академик Миро Вуксановић (такође добитник ове престижне награде), Емир Кустурица, Владимир Кецмановић, Слободан Владушић, Никола Маловић, Дејан Стојиљковић, Љубица Арсић, Мухарем Баздуљ, Ђорђе Писарев, Сава Дамјанов, Игор Маројевић, Милан Ружић, Лаура Барна, Лидија Јелисавчић Ћирић, Марко Крстић, Славиша Павловић и Фрања Петриновић.

[6] Б. Ђорђевић, Бојкот НИН-ове награде: Писци устали против терора политичке коректности, 20. јануар 2020. Доступно на линку: https://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:842549-Bojkot-Ninove-nagrade-Pisci-ustali-protiv-terora-politicke-korektnosti

[7] За пример ликовних приказа Светог Себастијана могу се узети слике ренесансних сликара Мантење, Марка Палмецана, Анђела Ди Донина Дел Мацијере и Марка Басаитија.

[8] Алудирање на рушење чувеног Старог моста, саграђеног у 16. веку изнад реке Неретве у Мостару, 9. новембра 1993. године од стране ХВО. Обновљен 2004. године.

[9] И Табашевићев очух је био Хрват Јосип.

[10] Табашевић издваја Момчила Настасијевића, Милоша Црњанског, Војислава Деспотова, Владимира Копицла, Новицу Тадића, Гасона Башлара, Валтера Бенјамина, Жила Делеза, Феликса Гатарија, Луја Алистера, Жака Дериду и Жака Лакана као своје књижевне узоре.

[11] Доступно на линку: https://www.masina.rs/?p=8287

[12] Слободан Антонић, Политика књижевности – случај Табашевић, 24. октобар 2019. Доступно на линку: https://stanjestvari.com/2019/10/24/politika-knjizevnosti-slucaj-tabasevic/

Ауторка: Милица Милошевић

Посета: 204