Шетам улицама чије називе још не знам… Киснем. Капи се сливају низ олуке мојих ушију на јесењи изношени капут. Та једна кап могла би бити део реке, и да, ја, један човек, могао бих бити део овог града. Могао бих да се запослим, да будем курир, да изнајмим стан, да се учланим у Градску библиотеку, да се тамо заљубим. Усред ноћи, могао бих да заклопим позајмљену књигу, и размишљам о црнокосој девојци зелених очију?
О њеном осмеху – мешавини основних боја. Могли би да шетамо овим градом улицама чије сам називе у међувремену упамтио. Могли би да седимо у Дунавском парку, да причамо о њој, о мени, да ћутимо о њој, о мени знајући да је тачка недовршени зарез.