(ПРЕ)ПУЦАВАЊЕ КОЛАЈНЕ ЖИВОТА

(Festivo!)

“У стихованим сновима не треба тражити истините историје”,

с љубављу, Кук Вараџић, противно Хандрији Мачићу-Кицошићу, предговор четвртој бризи, 1833.

Мирног починка, по свему судећи, недостојна, приповедам своје недавно сненије окупљенима: овај сан објаснила бих, за сада, непостојећим термином – наметнута POSTempathy: он настаје услед посматрања in memoriam програма послуженог на телèвизији војвођанској #1, фебруара двадесет перваго, године текуће. Утиску, ваља истаћи, доприноси  друштво:

  1. мудрога Ћирила, осведоченог и посвећеног члана фамилије Potter, који је, са све својим анђеоским, богоумилним ореолом, седео крај мене без четири брка на левом образу и лудео за поповским кћерима, или бар тумачима њихових ликова – у тишини, зато што му је прекодворишна мачка (надводна вештица), поред бркова, појела и језик и

  2. онлајн-Вукице, пријатељице моје мајке.

Након што Ћирило културно замоли за опрост грехова и пође столици на којој је становао, јездим пут Торже и Куцуре и застајем у насељу које се, колико јуче, називало Марезијем. Док замишљам како везујем ципел-пантљике, очне јабучице таласају капке као плод утробу мајке и тонем у сан, па допуштам да Марези постане Банат; њему се под кошуљу ушуња Босна, носећи у наручју платнену Суботицу, а вински Срем точи муве у чашу која никако није моја… напустио нас је, даље ми теку мисли, данас, у 253. години живота, наш велики црквењак и зарез, Панон Савић, рођ. Цвијић. Поздравите га великим аплаузом, ох, каква је то љубав била, Салајка здушно цвили и лоле су обневиделе од жалости... лупите шаком о површ Дунава, велике европске реке, заурлајте севдалинку да чују, туда плови штука што се ретко пеца…

какав спектакуларни омнибус!

КО ЈЕ УКЕБАО ПОСЛЕРАТНУ КОКОШ?

Неодређени Банат, мада може бити и прва улица десно на уласку у Змајево; присутна је породица саздана од чика Јавашлука, госпа Вукице и њихове деце, Ваздазнана и Евице:

Чика Јавашлук опомиње нас да заборавимо одакле долазимо, а Рез дуж трбуха госпа Вукице кука, ваљда зато што је, летњега поднева 195?, зинуо као живина под сечивом и пустио да из њега истече, тада већ обликовани, Ваздазнајући Ваздазнан. Бог да му душу прости, јер је нико не разуме ни данас. Он сам, тек, не уме да објасни мрачне хепенинге-ковитлаце који хуче међу ушима му – па каже чика Јавашлук, тим поводом, следеће: врти шлагере читав дан. Крхке, убоге псује, па онда пусти да пева Kiskrszt Báne Ујвидекански, јууури гаравим сокаком и обуче венчаницу – сасвим случајно! Ја то, да извинеш, не умем да укабулим. Ни тамбуру, па да пива, охол, ни писме да пише – кано што веле Буњевци; само кењкав дума и рогуши се што ринфлајш није довољно кисел. Мани га Мито!

Мита је био локални патак у гаћама и није ценио Ваздазнана. Здравио се са Јавашлуком, доносећи у кљуну хеклане зокне које су госпа Вукици и њиховој ћерки, Евици, биле тесне, па су и’ обували ногатим комшијским и неудатим мачкама, а оне су се, том приликом, смејале, уречене.

,,Диваљ плен!“, викао је место добар дан, пуна кљуна, ,,стасала вам је Евица!“

,,Ја, она чак приповеда о томе како поседује некакву… поетску визију примитивна друштва, мож мислити! Као каква (премда неудата) Жастин Вин; ускоро ће да пође у женску школу Јелене Анжујске крај Ибра и очима ће иконе писати, а затим ће да крекеће, анахроно, у дуету са шиваћом машином и да чита фрагменте Сапфине лирике са другарицама“, муцао је чика Јавашлук војвоијекавицом.

,,Времену време ускаче у руке, ово мора да је сан! Фалиће јој, канда, шор?“

,,Ој, боме, дабоме! Већ је сада потрошила све марамице, чак и оне које су успомена од њене баба Винке, па очи и нос цеди у моју лулу, та замисли! Вукица намјерава те сузе пролити у Ибар, па да се онде прикује и потоне и постане речна пена“.

,,Ја сам речно корито, казала би тада она“, претпостављао је патак.

,,Дашта, Мито, перо подгојено“, бѣ одговорено.

Трла јава сан: слика слику мије и власи своје међусобно гризу рашчупана раздобља: разговор између човека и патка – Јелена Анжујска крекеће у загрљају Жастин Вин, mon Dieu!, док Сапфа рони Ибром у потрази за подводном вештицом која Ћирилу НИЈЕ појела језик и брке, али може сносити последице за одузимање моћи говора и подстицање интензивног и болног преображаја код једне неуке петнаестогодишњакиње…

…ха, мож мислити, патак, подгојено перо… је ли бар његов гркљан just fine?

НЕ! Мита је постао мит онога трена када је зевнуо под сечивом које је, белим и масним прстима, стезао чика Јавашлук. Његова супруга, Вукица, баш тада се одважила да крочи у посету 21. столећу, цела онлајн и седа; Ћирило је, у међувремену, огладнео, а Панон Савић, на општу уцвељеност присутних, још увек није васкрсао.

Пошто сам се разјавила, видех да су будни већ чешљали своје оброке виљушкама и збиља: ринфлајш је био перфектно кисел, а пачећа супа је гунђала – ни да ма’не, помислих, мора да је од јутрос лоше воље.

Посета: 143