Твоја нова, песничка књига Крај једног драмског чина, објављена је у издању Аное, прошле, доста изазовне године. На какву рецепцију је наишла код читалаца, имајући у виду сву махнитост дана претходног календара?

Ни за шта, па ни за књигу не постоји идеално време и идеални услови. Иако књига није могла имати свој стандардан пут, односно, промоције након штампе, кога је занимала, дошао је до ње. Пошто је изашла крајем прошле године, није касно да, уколико се стање нормализује, буде представљена на уобичајен начин на промоцијама и књижевним вечерима. Реакције су позитивне, и без обзира на ситуацију, књига је пронашла свој пут. За сада је доступна само на порталу www.nigdine.com и то је сасвим довољно.

Ког је од, стандардно посматране драмске структуре, чинова твоја књига крај?

Нисам планирала да се књига зове тако, имала је сасвим другачији назив којег нећу рећи јер га чувам за неку следећу, ако ми до следеће нешто паметније не падне на памет. У самом довршавању рукописа, изнедрио се назив последње песме у књизи. И након многобројних перипетија, одлучила сам да се књига зове тако јер сам је тако и дожвела. Крај једног драмског чина. То је моја лична драма. Лично страдање узроковано трагањем за изразом. Одабрала сам финалне рукописе који ће ући у књигу и осетила да тиме завршавам потрагу, да ћу се њоме ослободити неодређености и формирати свој правац. То ће свакако бити неки други чин, зато је ово крај само једног.

Како и колико дуго је књига настајала? Како, уопштено, код тебе изгледа стваралачки процес? Када знаш да је песма, а када да је књига завршена?

Књига је настајала пет година, најмање, ако говоримо о садржају исте, иако песме никада не пишем ”за књигу”. Неке песме из књге су старе таман толико, а пар њих свега неколико недеља пред завршетак прелома. За мене је песма готова онда када је њоме заокружена мисао или када је њоме јасно пренета порука. Понекад мислим да сам то успела лако, но, после пар година се вратим на ту песму и из једног или два стиха, започнем сасвим другачију. Те су ми најдраже.

А књига је завршена онда када ми дојади да ме опомињу да је време за другу књигу. Звучи неозбиљно, али је заиста тако. Тада схватим да је време да организујем рукописе у једну целину, и тај процес траје месецима. За прву је све било много лакше и брже се одвијало.

Полифоност тематике, са нити резигнираности – али и веровања у излаз – примећује и рецензент, Мирослав Алексић. У којој мери себе сагледаваш као ауторку меланхоличних расположења, и, ако у великој – која су узрочишта таквог осећања и доживљаја постојања?

Себе уопште не сагледавам тако, али ми је јасно да тако звучим због одабраних песама у књизи. И није то нетачно, и резигнација и меланхолија јесу присутне, али, не могу само са њима да се поистоветим нити да се доживим аутором меланхоличног расположења јер сва расположења су само део нашег битија, а поистоветити се са делом значило би одрећи се целине, а одрицање од целине значило би одрицање од бити, што је за мене неприхватљиво.

Ко су твоји песници? Чији лирски одјек могу читаоци да чују у твојој новој књизи, у твојим стиховима уопште?

Занимљиво питање, али, нисам сигурна. Након прве књиге помињана су разна велика имена, од којих се највише издвајала Цветајева. Док након друге, у самој рецензији велики Алексић ме назива ‘српском Ахматовом’, што импонује свакако, али ме је и постидело и забринуло јер то би била велика одговорност, а сви се плашимо великих ствари.
Читалац може чути одјек онога што је њему познато, и нека тако и буде. Ја не могу да одредим чији лирски одјек се чује у мојој књизи, вероватно, одјек свега и свих који су на мене оставили утисак, но, то се дешава на подсвесном нивоу стога не могу да определим ниједно име.

Рима је код тебе присутнија него слободан стих. Како се оријентишеш у овој вечитој подели, на основу чега и зашто једном или другом у песми дајеш предност?

Рима је део традиционалистичког у мени, али и руски утицај. Не дајем предност ни једном учеснику ове поделе. Некако се само од себе одреди када се нешто изражава у рими а када у слободном стиху. Рефлексивне песме су свакако резервисане за слободан стих, али, у суштини, никада свесно не одабирам да ли ћу нешто римовати или не.

Неретко се обраћаш другом лицу једнине. Ко је оно? Како изгледа твој замишљени читалац? Шта желиш да пренесеш овим комуникацијским обликом који собом, неминовно, носи поезија?

Оно је човек каквим бих ја желела да су људи. Некад сам то и ја сама. Некад је то получовек који треба да постане човек. У питању је дефинитивно потреба да се нешто покреће, да се мисли и дела ван оквира и шаблона и да се ствари назову правим именом. У књижевности је много фарисеја, у свакодневици много лицемерја. Понекад само то желим да оголим, aли се не ”залећем”. Не треба ударати свом снагом, нарочито ако не знаш коликом снагом располажеш.  

Где видиш положај савременог песника у младом, друштву „нове стварности“, обележеном изолацијом, вирусом, променом навика?

Положај песника никада није био завидан, с тим у вези, не видим будућност ништа светлију од досадашњег стања. Најбитније у овом ‘времену невремена’ је сачувати се и каналисати енергију на прави начин.

Свакако да ће промена навика утицати и на стваралаштво, међутим, суштина се сигурно неће променити ни под којим околностима и праве вредности ће сигурно остати нетакнуте.

Која су млада имена са наше сцене која би препоручила у свако доба?

Сасвим недавно сам открила врло добру младу песникињу Сузану Рудић, а увек бих препоручила мог млађег врбашког фестивалског колегу Милана Веселицу.

За крај – која је твоја „поента“?

Ако не знаш ко си – не значи да ниси.

 

 

Разговор водио:
Растко Лончар

Посета: 367