Кидаш и даље, свако мало,
од преосталих снова удобне лажи.
А ја, сањар без дара,
лаж у истину претачем.
Маглиш ми се пред обзорјем наде
док вежеш моју наклоност ка теби
последњим зевом којим прекидаш сан.
И није ме стид јер ричем и урлам,
мушко сам, мушко!
И није ме брига што будим уснуле,
што једим горде, што ружим нечасне!
Човек сам! Твој! А далек.
Но твој! Никакав! Чујеш ли?!
А опет… Твој.
И кидај, зашто да стајеш,
волим кад превагне на страну збиље,
па плачем, тужим, ропћем и певам,
једну песму у којој ниси, а теби је скројена,
по твојим грудима ткана.
И престол ти нудим, и круну, и име,
и земљу, и небо, но тебе ти не дам!
Па кидај да видиш
колико је меса преко костију црних!
Колико крви у тебе стаје,
има ли места за кап моје?
О, је ли сурово бити песникова драга,
његово слово којим погани свет,
његово око којим мрзне душе?
Или не?!
Можда насупрот, рећи ће неки.
Сунце нек гони и даље ка истоку,
јер и оно ће стати, макар на трен,
одморити руке, преклопити очи,
кад ми засијаш, авај, када ми зарудиш!

Посета: 171