М. ме је питала
шта је срећа
кад ништа не може да зна
засигурно,
ни да ли ће је Неко волети
заувек,
ни да ли ће бити добро све
заувек.
М. би била срећна,
рекла сам јој,
да не буде да оговарам,
М. би била срећна
да је приметила
сада
ову девојку у жутом капуту што се смрзава,
и овог слатког бигла лево,
и тетовираног типа страшног погледа,
и девојку што се осмехује
и ову другу што јој придржава врата кафића.
М. их сигурно
никад
не би питала за имена
и хоће ли
заувек
бити ту,
чак би јој то било
помало и смешно.
И било би.
М. би била срећна,
а то сам јој рекла,
да не буде да оговарам,
М. би била срећна
да је у паузи од страхова
застала и удахнула мирис јесени
и да је капке одморила од мрштења,
да се загледала у црвену крошњу
небитно ког дрвета.
М. не би занимало
које је то дрво
и колико дуго ће је волети.
М. би се смејала
кад бих је питала о дрвету
које условљава срећу.
Дрво није битно дефинисати,
и живот није битно дефинисати
и људе није битно дефинисати,
јер да је форма важна
и да је сад сутра, а не данас,
М. би молила пролазнике
за имена,
за године,
за намере,
за животне навике,
хапсила би их да их испитује
о заувек и никада.
Да је ослушнула да су
девојка у жутом капуту што се смрзавала,
и онај слатки бигл што је прошао лево,
и тетовирани тип страшног погледа,
и девојка што се осмехивала
и она друга што јој је придржавала врата кафића
једино што је било важно
док је лупала главу о срећи,
М. би била срећна.

Посета: 1018