Овде на ћошку, међу благодатним ћуповима
са меканом црном земљом,
некада су ме ударила кола,
а да их нисам ни видео,
загледан низбрдо у башту.

И као да су ме тада, невидљиво удобно
одвезли у једном од њих, љупком,
а по повратку из болнице, у кревету,
посетио ме и разред који је побегао са руског,
гестовима успорене гимнастике и клицања.

Данас се поново приближавао аутомобил,
одозго,
и није шумело жуто лишће.
Пређох на другу страну.
Био сам већ бржи.

У заобљеној аули као у унутрашњости ћасе
затим је лежала новчаница разнобојна
као вештачко цвеће.
Некада напуштена да цвета на пулту
као отпала могућност
– сада ми је затребала.

Некада не беше надзора
а ја сам се уздржавао попут заборава,
као да ће ме ко чути.
А сада је камерица, двама објективима
вребала углом змијских зуба.

Не беше она – опомена нама живима
закачена при врху најраскошнијег стуба,
– више: знак за почетак чину што се прати,
дивља труба,
из оног терора у који љубав
ваљда претворе глуви сати.

Стављена ту бар
као дистанца што се крши
према заборављеном знању.

Где се над њом громко надвија високи први спрат и
кува сусрет у души што мења путању
ка тачкама све страшнијим и лепшим,
и без земаљског гега.

Не лутајући да икога тешим,
гледао сам у њега.

Људи папирнатих лица
зато већ не осећају потребу да се осврну,
чекају да падне
прва латица
испод ћупа.

А одрази се нивелишу у црну,
као у хангаре, некуд у ритмичке спазме,
на миг оне ноте гладне,
која је заправо све ово скупа.

У дивно очекиване празне.

Посета: 322