Први у низу интервјуа обављених са некадашњим агентима Српске књижевне безбедности, након што је агенција расформирана, а агенти пензионисани са бенефицираним радним стажом. Наш први саговорник, Филип Маринковић, годинама је био задужен за случај Милоша Црњанског. Данас је уредник “Новог полиса”, одакле и даље врши субверзивна деловања. Текст преносимо у целости, без редакцијских интервенција.


Филипе, ти си истраживао случај Црњански за Службу књижевне безбедности. Да ли је тачно да је Црњански добио место у посланству Краљевине Југославије у Немачкој захваљујући познанству са Идом Лотрингер?

Тачно је (са тобом нисам умела). Додуше, понуда је била на столу још те 1918. године када је Ида Лотрингер први пут прочитала Мизеру након што је рекла писменим путем Црњанском „немој ми више рецитовати љубавне стихове Јована Дучића већ ми напиши нешто своје“ (писмо чува Хор бечких дечака, са ротацијом на недељном нивоу). Пишући Мизеру, Црњански је, помало пренеражен, схватио да је због те жене и једна Хабзбуршка монархија спала на Републику, исте године, а мало су му недостајале и трешње из родног краја, па се вратио у Београд, са једним куферчетом и сентиментално, док је у Берлин отишао са пар година закашњења. Мало је позната и чињеница да је Ида Лотрингер, поред јеврејске крви имала и српских корена, односно да потиче од вожда Карађорђа. Постоји анегдота да је баш Ида Лотрингер Францу Јозефу I изговорила чувене стихове и не заноси се надом, да нема више Црног Ђорђа! Пуна их је и Вијена, све црњи од црњег (!), чиме је касније и стекла велико поштовање и утицај у Београду и дијаспори. Када је до тих сазнања дошао и сам Милош Црњански, стихови Властела, војводе, деспоти, што му беху срам, бивају замењени афирмативним текстовима о мудрости Вожда Карађорђа. (Милош Црњански: Мудрост Вожда Карађорђа, геније војне стратегије и државник, 1928.).  

 На једном месту, у “Објашњењу ‘Суматре'”, Црњански каже: “Ми, социјалисте”. Да ли је тачно да је писац пореклом из Чонграда у Аустроугарској био у блиским контактима са Розом Луксембург и Карлом Либкнехтом, а да се социјалистичких идеја одриче након њихове смрти у Берлину?

Тачно је (да сам себична). Наиме, сусрет са Розом Луксембург искоришћен је и забележен и на филму (проверена информација и код Милована Витезовића лично). Дијалог Драгана Мићановића и Наташе Шолак у филму „Лајање на звезде“: Est bellum bellis bellare puellis (лепо је рат ратовати са лепим женама у преводу, речи које је Гај Јулије Цезар сасвим могуће изговорио извесној Клеопатри, за коју историчар-египтолог Мими Мерцедес у двотомној биографији наводи да је полу жена-полу ватра и краљица спектакла) заправо се десио у Клагенфурту између Розе Луксембург и Милоша Црњанског. Црњански је волео жене, а волео је и латински (због једне је чак ишао на часове италијанског у Риму иако га је говорио). Не и салонски комунизам. Отуда је касније имао друге Идеје.

Слика 1: Фотокопија текста који је Маринковић сачувао у личном поседу након распуштања СКБ, а који сведочи о чињеници да су Црњански и Лотрингерова одржавали односе и након његове бечке авантуре у младости.

Црњански је једно време био на фронту у Галицији, где неки кажу да је био у јединици са извесним Брацом, из улице Јована Цвијића у Новом Саду. Да ли је тачно да је фотограф из песме Ђорђа Балашевића “Галиција” онај исти из спаљених страна “Дневника о Чарнојевићу”, који се чува у специјалној урни у архиви СКБ?

Тачно је (да сам била тешка). Поменуте стране спаљене су баш на месту где отиче Висла, натрашке, без смисла. Када је Црњански посетио Нови Сад, мало је позната чињеница да кишобран који је носио отац Анице Савић Ребац ,са жељом да њиме опроба анатомске покрете флексију, савијање и екстензију у правцу главе Милоша Црњанског због стихова упућених његовој кћерки, заправо поклон извесног Браце из поменуте песме, чија је то првобитна замисао и била. Горе наведени новосадски аутор Ђорђе изоставио је детаљ у песми где је Браца поред мајора псовао и Црњанског (јер му је позајмио понешто од поетике са Итаке, а није платио ауторска права по Закону о ауторским и сродним правима јер је Црњански члан 19. тумачио искључиво у кључу своје поезије и стиховима из Наше елегије: нит ишта на свету поштујемо) па су тако заједно псовали и кривце и жртве, и пушке и вашке јер су се цареви играли рата.

Да ли је тачно да је, по директиви Александра Ранковића, Црњански писао “Коментаре” Итаке, са нарочитим задатком да направи мученика од Алексе Шантића, а негативца од буржуја Дучића?

Тачно је (ако ти то значи). Договор је пао тако што је Црњански натерао Леку капетана да отпева Тамо далеко, три пута, по православним обичајима. После му је признао, да то што му је Дучић скинуо рибу (дословно пренешено на основу тајног записа ОЗНА-е прекуцаног на куцаћој машини, марке Olympia, исте вечери, по затварању кафане Балкан, а у које сам имао увод) само наставак мајмунисања Париза, и да је касније морао да Шантића доведе у Београд на чашу утехе. Нушић је оставио податак да је Црњански сугерисао да се Шантић младим београдским дамама удвара његовим стиховима из Растанка код Калемегдана, али да када је видео да га даме одмеравају и без изговорене речи, седео је погурен и црн, пуст као месечева сенка.

Када планирате да пустите пред јавност Трећу и Четврту књигу “Сеоба”? Да ли је тачно да је главни јунак четвртог дела један од предака Антонија Исаковића, и да се велики део заплета заснива на разлогу због ког потоњи Исаковичи мењају Ч у Ћ?

Тренутно су на читању код моје добре пријатељице и сестре српкиње Биљане Србљановић и управо се она бави тим питањем, па не бих да спојлујем, већ флексујем, како то она воли префињено да каже.

Шта пише у писмима која је Андрић слао Црњанском, а која вам је Секуритатеа дала у замену за рукавицу којом је Воја Танкосић шамарао Черчила, када је овај путовао Оријент експресом кроз Београд?

Иво Андрић пише Црњанском о великој масонској завери са планетом Б612, а са којом је истоименим каналима и ступио у контакт 1934. Иво Андрић препричава и како је имао прилике да упозна извесног припадника расе клангуфан, да уопште нису зелени, већ да уствари су металик розе и дебели, као и да му се обратио речима: Донео сам све, мој металик брате, бонгове, пајпове, земаљске опијате. Црњански му одговара готово идентично као и када му је уделио савет да се никад не жени: ово никако немојте помињати Види, како се не би узрујала. Занимљиво је и да Андрић такође пише и да су га Црњанскови стихови инспирисали да направи сценарио за филм о модном бренду Прада, а реч је о стиховима ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све,ђаво носи (Праду).

 

Како је Црњански реаговао на вест о томе да га је Марко Ристић живог сахранио? Да ли је тачно да је Ристић то урадио по налогу Бориса Кидрича, који се изгубио на Стражилову јурећи мртве фазане утекле Јосипу Брозу?

Према сведочењу познанице госпође Црњански, а којој је Вида о томе говорила, Црњанскова првобитна реакција била је да је од Виде затражио крпену лутку са израженим носем и лицем (Црњански је употребио термин њушка) и да је прву пут опробао вуду магију, а помињала се и надреална мајка. Тачно је и да је Борис Кидрич био приморан да изда такав налог, након што је одбио Јожин предлог да заједно са Мошом Пијаде реконструише слику Балерине Едгара Дегее тако што би обојица носили беле трикое у Белом двору. Легенда каже да је г-ђа Броз била запрепашћена непропорционалним и дисфункционалним приказом г-дина Пијаде, и да је чак једну фотографију доставила Умберту Еку за грађу Историје ружноће.

Како је Црњански поднео вест да је Његошева награда отишла Бранку Ћопићу за “Башту сљезове боје”, у утакмици жирија где је “Роман о Лондону” изгубио 4:3 у продужецима? Да ли је тачно да је од муке престао да пије чај од белог слеза, који је користио да би лепше казивао поезију?

Тачно је (да сам себична). Био је то полу-волеј. Трас. У рашље. У Лондону мук. Милошу Црњанском је чај пресео још код Леди Пиџет али је Ћопићев роман кап која је прелила шољу да се врати својој поетици и крене да пије само крв: Оста нам једино крв (!), говорио је Црњански својој супрузи готово сваког пута када се нашао у кухињи.

Хјуа Хефнера су једном питали какав је осећај бити човек који је био са највише жена у историји, а он је одговорио: “Не знам, питајте Милоша Црњанског”?

То исто питање постављам Растку Лончару.

За крај, да ли је тачно да је репрезентација СФРЈ испала из квалификација за СП у Аргентини 1978. зато што је Зоран Филиповић, фудбалер Црвене звезде и главни центарфор репрезентације, био меланхоличан због читања “Дневника о Чарнојевићу”, а на вест о смрти Црњанског?

Тачно је (нисам ја мала). Зоран Филиповић је ноћ пре тога читао „Дневник о Чарнојевићу и расплакао Сафета Сушића речима јесен и живот без смисла које је поновио бар стотину пута, готово мантрички и у заносу . Како га је на крају истерао из собе мислећи да пред собом има шамана, Филиповић се у њу вратио након што је свим гаучосима по кафанама понављао исте и захтевао да му свирају интернационалне хитове Јесен у мом сокаку и Јесен седамдесет и неке. Постоји снимак утакмице на ком се јасно види да Зоран Филиповић захтева да напусти терен и да му се омогући шетња крај реке по последњи пут.


Посета: 524