Други у низу интервјуа са бившим агентима, шефовима и оперативцима СКБ-а. Овога пута, Милан Радоичић (1999), први добитник Поентине награде за есејистику, говори о нерасветљеним деловима прошлости нашег нобеловца. Осетивши се превареним што није имао прилике да, услед расформирања Српске књижевне безбедности, оствари успешнију каријеру, Милан је за наш портал говорио без задршке и пардона.

Милане, још као младић у Бору, врбован си од стране СКБ-а да мотриш на младу новосадску књижевну сцену, а у замену ти је обећан конзулат у Будимпешти, под условом да нађеш ко ће да окречи оно што је Дучић купио. Је ли тачно да је Дучић преко Тугомира Алауповића увукао Андрића у дипломатију, уверен да је сваки преговор без Херцеговаца и средњобосанаца залудан?

Нуђено ми је да само „одем преко да терам кера“ на Филозофском и стекнем поверење новосадске књижевне сцене – прво старијег, а потом и њеног млађег дела, те да прослеђујем информације Двокрилцу. Било је само важно да све радим јавно како не би изгледало тајно.  Понуда о Будимпешти дошла је од стране сина мађарске грофице, током једне од партија покера у подруму једне од културних институција. Након што је постао директор Гимназије у Тузли, Алауповић је ступио у контакт са тадашњим шефом сектора државне безбедности у Министарству вера, те му је био потребан младић подложан утицају као инсајдер чији би задатак био да мотри и на Дучића, ионако склоног западном утицају.

Кецмановић и Стојиљковић у “Каиновом ожиљку” тврде да се Андрић у Берлину дружио са вампирима. Да ли је то тачно?

У прилог тој тези иде чињеница о Андрићевим честим несаницама. Према сведочењу једног агента (каснијег шефа протокола у кабинету попа Момчила Ђујића), Андрић је у свом стану у Београду имао тајни пролаз који је водио до средњовековног града Жрнова на Авали, а на том месту је некада било етрурско гробље. Ђорђе Ђорђевић се последњих месеци живота бавио пребројавањем степеника на Авали, но пронађен је мртав – званична верзија је да је случајно пао.

Прилог 1: покушај наше редакције да реконструише писмо секретара попа Ђујића.

 

За време Другог светског рата, Андрић борави и у Врњачкој бањи, у друштву Марка Ристића. Да ли је тачно да га је управо Ристић, који се никад није придружио партизанима, одговарао од тога да изврши диверзантски напад на мост на Дрини, те да је Андрић управо тада добио идеју за роман?

У књизи дуговања Манета Шверцера, који је боравио на потезу средње Босне, остало је забележено име Ђузепеа Заватонија, који је заправо и градио мост на Жепи. Због страха од комунистичке одмазде Андрић га је оставио неименованог. Ристић је у летовалишту у Врњачкој бањи понео са собом Заватонијеве градитељске списе у којима је писало да када би се цигла са моста на Жепи поставила  између четвртог и петог лука моста на Дрини, под правим углом, док је Сунце у зениту, између две окомито одсечене обале приказао би се улаз у катакомбу која води до ватиканске библиотеке. Нажалост, док је Ристић проводио време са Шевом, Заватонијеви списи су нетрагом нестали.

Је ли тачно да је Андрић требало да пуца на Фердинанда, али да је на вежбу гађања, изнад Требевића, закаснио зато што је заглавио са једном од кћерки Лотике Цилермајер, која ће му скоро пола века касније, уз честитку на Нобеловој награди, хтети да пошаље и подвезицу коју је носила уочи Видовдана 1914?

Вежбе гађања су одржаване на Влашићу, а изнад Требевића је био центар за селекцију и обуку младих регрута. Андрић је уочи Видовдана 1914. виђен на балкону Лотикиног хотела у разговору са Грегором Федуном. Можебити да му је Андрић нудио да пуца на Фердинанда, а заузврат би Федун постао руски конзул. Човек који је требало да помогне Андрићу у овој замисли страдао је због свог заноса. Сигурно да се ћутљивом Андрићу није много веровало, чим је на задатак послат младић из Босанског Грахова. Подвезица постоји у Андрићевом легату, но касније је утврђено да она припада жени Густава Крклеца.

Црњански и Андрић су се често свађали. Једном приликом, ја сам читао у изгубљеним рукописима Радована Поповића, Црњански је прозивао Андрића што није играо фудбал. Којим спортом се у младости бавио Андрић?

У списима аустријског конзула Атанацковића нађени су и записници са фестивала Средњебосански вишебој, где стоји да је Иван Андрић био најбољи у дисциплинама попут пењања уз стожину, личке куке и бацања камена с рамена, тако да Црњанскове пацке не стоје. Андрићу је ћутљива природа налагала да се не хвали успесима са вишебоја.

Прилог 2: Писмо Атанацковића, које је запленио СКБ. Тренутна локација оригинала је непозната, верује се да се налази као подметач за астал у једном од бирцуза у околини Лиманске пијаце.

 

Милане, већ годинама слушамо о томе да је Андрић Србин, да је Андрић Хрват, да је Андрић Југословен. Шта је он заправо био? Пије ли воду теорија да је прави Андрић замењен у затвору у Марбургу за неког Словенца, млађег брата Отона Жупанчича?

Према уверењу једног од мојих шефова, Бешевића, Андрић је сам ту теорију о својој националности изградио на подстицај Ватикана, било то тачно или не. За време студија у Кракову, Андрић је боловао од хроничне упале зглоба, те је у центру за рехабилитацију упознао Јозефа Војтилу. Ватикану је, наводно, било важно да између Срба и Хрвата постоји бар једна тачка раздора. Јесте требало да дође до замене, но млађи Жупанчичев брат је једнога јутра наводно освануо мртав у ћелији број 115, те је по директној наредби мајора Гашпара, акција обустављена.

У архиви СКБ-а се чувају песме које је написао Гаврило Принцип, а које је дао Андрићу на читање, заклињући га да их спали. Постоји теорија да је заправо Андрић аутор чувених Принципових сачуваних стихова. Шта је од овога тачно?

Андрић је своје прве стихове објавио свега пар година пре атентата у Сарајеву, те је извесно да је Принцип, у годинама док је чекао цара, показао интересовање за песничку реч и да је због тога проводио доста времена са Андрићем. Подсетићу вас да су те Принципове песме пронађене управо када и Андрићева свилена пиџама коју је заборавио у хотелу у Португалији. Највероватније је Недељко Чабриновић услед хаоса након атентата склонио и поштом послао Принципове песме Андрићу.

Да ли је тачно да је Андрићева “Аска и вук” заправо алегорија о односу Вука  Караџића и Милице Стојадиновић Српкиње?

Условно говорећи, јесте. У време када су се дописивали Вук Караџић и Милица Стојадиновић Српкиња, Вук јесте био још у пуној снази и сасвим сигурно да је Андрић имао увид у ту преписку. С друге стране, Андрић је знао да године не треба да варају и да се вукови стари не предају (то видимо из преписке са Вером Стојић). Можда је најбоље рећи да је „Аска и вук“ двострука алегорија писца и његовог узора са једне и младих женских имена са друге стране.

Има ли Јелене, жене које нема, те Иде Лотрингер Андрићевог студирања у Пољској?

У архиви Министарства спољних послова града Кракова чува се преписка студента Андрића и Софије Завистовске. Писма обилују чежњивим моментима и надасве сентименталним и личним тоном. Судећи по писмима комуникација је нагло прекинута Првим светским ратом. У напуштеној каљавој пећи у стану Ива Тартаље након његове смрти пронађена су Андрићева писма која говоре о Андрићевој потрази за Софијом у периоду након Другог светског рата. Андрићев саговорник В. С. у једном од последњих датираних писама говори му да је Софија у Сједињеним државама, у Бруклину, те да има мужа инжењера пред којим је каријера и место у друштву високом. Сасвим смо сигурни да је Софија Андрићева Ида Лотрингер.

Да ли је тачно да је цела југозападна европска масонска ложа морала да се активира да би Андрић и Хандке, два српска писца, добили Нобелову награду за књижевност, и да су опоненти њима двојици били познати троцкиста Андре Бретон, и бивши обавештајац у штабу Драже Михаиловића, Вук Драшковић?

У време када је Андрић постао Нобелов лауреат масонска ложа је била у кризи, а један од кључних координатора југозападног огранка масонске ложе био је велики мајстор Болеслав Бјерут који Андрића није подносио из личних разлога, још из времена њихових студија (постоји прича да је Бјерут варао током партије покера, те да је Андрић ово приметио и јавно га жигосао, због чега је овај морао да пребегне у Москву). Масонска ложа је педесетих већ успоставила везу са Нобеловим комитетом, но Бјерут се томе жестоко противио. Бретон сигурно јесте знао за сва ова превирања, но, познајући Бјерутов карактер, познантсво са њим склањао је у страну. Вуков план је био да са неколицином руских конзула минира церемонију доделе Нобелове награде Хандкеу тако што ће шведском краљу реферисати компромитујуће детаље о Хандкеовој посети Србији 2006. године. Међутим, један од Вукових јатака је под неразјашњеним батинама признао намере, а током доделе награде Хандкеу, Вук је био  у неразјашњеној посети шведском двору. Пуштен је три месеца касније на инсистирање Здравка Шотре.

Посета: 324