Други у низу интервјуа са бившим агентима, шефовима и оперативцима СКБ-а. Овога пута, Милан Радоичић (1999), први добитник Поентине награде за есејистику, говори о нерасветљеним деловима прошлости нашег нобеловца. Осетивши се превареним што није имао прилике да, услед расформирања Српске књижевне безбедности, оствари успешнију каријеру, Милан је за наш портал говорио без задршке и пардона.
Милане, још као младић у Бору, врбован си од стране СКБ-а да мотриш на младу новосадску књижевну сцену, а у замену ти је обећан конзулат у Будимпешти, под условом да нађеш ко ће да окречи оно што је Дучић купио. Је ли тачно да је Дучић преко Тугомира Алауповића увукао Андрића у дипломатију, уверен да је сваки преговор без Херцеговаца и средњобосанаца залудан?
Нуђено ми је да само „одем преко да терам кера“ на Филозофском и стекнем поверење новосадске књижевне сцене – прво старијег, а потом и њеног млађег дела, те да прослеђујем информације Двокрилцу. Било је само важно да све радим јавно како не би изгледало тајно. Понуда о Будимпешти дошла је од стране сина мађарске грофице, током једне од партија покера у подруму једне од културних институција. Након што је постао директор Гимназије у Тузли, Алауповић је ступио у контакт са тадашњим шефом сектора државне безбедности у Министарству вера, те му је био потребан младић подложан утицају као инсајдер чији би задатак био да мотри и на Дучића, ионако склоног западном утицају.
Кецмановић и Стојиљковић у “Каиновом ожиљку” тврде да се Андрић у Берлину дружио са вампирима. Да ли је то тачно?
У прилог тој тези иде чињеница о Андрићевим честим несаницама. Према сведочењу једног агента (каснијег шефа протокола у кабинету попа Момчила Ђујића), Андрић је у свом стану у Београду имао тајни пролаз који је водио до средњовековног града Жрнова на Авали, а на том месту је некада било етрурско гробље. Ђорђе Ђорђевић се последњих месеци живота бавио пребројавањем степеника на Авали, но пронађен је мртав – званична верзија је да је случајно пао.

Прилог 1: покушај наше редакције да реконструише писмо секретара попа Ђујића.
За време Другог светског рата, Андрић борави и у Врњачкој бањи, у друштву Марка Ристића. Да ли је тачно да га је управо Ристић, који се никад није придружио партизанима, одговарао од тога да изврши диверзантски напад на мост на Дрини, те да је Андрић управо тада добио идеју за роман?
У књизи дуговања Манета Шверцера, који је боравио на потезу средње Босне, остало је забележено име Ђузепеа Заватонија, који је заправо и градио мост на Жепи. Због страха од комунистичке одмазде Андрић га је оставио неименованог. Ристић је у летовалишту у Врњачкој бањи понео са собом Заватонијеве градитељске списе у којима је писало да када би се цигла са моста на Жепи поставила између четвртог и петог лука моста на Дрини, под правим углом, док је Сунце у зениту, између две окомито одсечене обале приказао би се улаз у катакомбу која води до ватиканске библиотеке. Нажалост, док је Ристић проводио време са Шевом, Заватонијеви списи су нетрагом нестали.
Је ли тачно да је Андрић требало да пуца на Фердинанда, али да је на вежбу гађања, изнад Требевића, закаснио зато што је заглавио са једном од кћерки Лотике Цилермајер, која ће му скоро пола века касније, уз честитку на Нобеловој награди, хтети да пошаље и подвезицу коју је носила уочи Видовдана 1914?
Вежбе гађања су одржаване на Влашићу, а изнад Требевића је био центар за селекцију и обуку младих регрута. Андрић је уочи Видовдана 1914. виђен на балкону Лотикиног хотела у разговору са Грегором Федуном. Можебити да му је Андрић нудио да пуца на Фердинанда, а заузврат би Федун постао руски конзул. Човек који је требало да помогне Андрићу у овој замисли страдао је због свог заноса. Сигурно да се ћутљивом Андрићу није много веровало, чим је на задатак послат младић из Босанског Грахова. Подвезица постоји у Андрићевом легату, но касније је утврђено да она припада жени Густава Крклеца.
Црњански и Андрић су се често свађали. Једном приликом, ја сам читао у изгубљеним рукописима Радована Поповића, Црњански је прозивао Андрића што није играо фудбал. Којим спортом се у младости бавио Андрић?
У списима аустријског конзула Атанацковића нађени су и записници са фестивала Средњебосански вишебој, где стоји да је Иван Андрић био најбољи у дисциплинама попут пењања уз стожину, личке куке и бацања камена с рамена, тако да Црњанскове пацке не стоје. Андрићу је ћутљива природа налагала да се не хвали успесима са вишебоја.

Прилог 2: Писмо Атанацковића, које је запленио СКБ. Тренутна локација оригинала је непозната, верује се да се налази као подметач за астал у једном од бирцуза у околини Лиманске пијаце.