Врх Косова поља славом окруњена
Размеђи се јутро од бијеле зоре,
Као цурска суза кад падне из ока
На џемадан братски изломљених тока;
Задушне свијеће у храму још горе,
И у том се трену смири васељена.

Трпеза и причест, посљедња и прва
Навила је класје земљи отежало;
Херувимска пјесма небу се уздиже
И жртва к’о ниска бисера се ниже.
Плодоносно сјеме ту се посијало,
Наше зрно соли, нашег хљеба мрва!

Очима се живим видјети не може
Међа што дијели земљу и небеса,
Она се мученички прелази у строју.
Надом у васкрс, страдањем у боју
Сломљених сјечива, здробљених тјелеса
У славу живота, помилуј их, Боже!

Погледај, ослушни још копита звоне,
Милоша у седлу Ждралина свога.
Видиш ли кнеза, десет Југовића;
Милана, Ивана, Павла Орловића;
Браћу Мусиће, Рељу Крилатога?!
Познајеш ли праг српске васионе?!

За име пресвето Господа с висине,
Витезови сламају бегове и паше
Жртвујући себе на Видовдан свети
Чекајући васкрс, они неће мријети.
Ријечи за вјечност: Косово је наше,
За њега се живи и када се гине!